U vreme presvetog patrijarha jerusalimskog Ilije, kada Sveti Grad beše pod vlašću agarjanskom, a za carovanja u Carigradu cara Konstantina i Irine, nastadoše u Palestini međusobne borbe između agarjanskih plemena. I te borbe nanošahu silne štete po celoj Palestini. Ratujući među sobom, varvari pustošahu ne samo sela nego i gradove, kao: Elefteropolj, Askalon, Gazu, Skaritiju i druge. Napadali su neočekivano; iako ne ubijahu sve ljude, već samo one koji su im se protivili, ipak su svima otimali imovinu i sve pljačkali. Bivali su u zasedama pored svih drumova, hvatali prolaznike, bili ih, zlostavljali, skidali im sve do košulje. Jedino milosrđe njihovo sastojalo se u tome, što bi ponekog pustili živog od onih koje su bili, zlostavljali i pljačkali. Tada i sveti grad Jerusalim beše u velikom strahu. U njega se slegoše ljudi iz okolnih gradova i sela, i čuvahu gradske. bedeme, i spremahu se da se odupru razbojničkim bandama varvarskim.
U to vreme bi potpuno razorena i opustošena i čuvena obitelj svetog Haritona, i nikada se više ne obnovi. I lavra prepodobnog Save Osvećenog takođe nastrada tada vrlo mnogo. U njoj su se podvizavali sveti oci, koji su bili iz raznih mesta, i pod igumanstvom prepodobnog Vasilija ugađahu Bogu svojim podvižničkim životom, i u vreme ovih mećusobnih agarjanskih borbi i njihovih razbojničkih napada bezizlazno boravljahu u svojoj obitelji. Jer, iako su mogli da napuste lavru i sklone se od varvara u Jerusalim, ipak nisu hteli da napuštaju to sveto mesto, u kome su od početka uzeli na se jaram Hristov. Jednom umrevši svetu, oni se nisu obazirali na to što ih je mogla snaći smrt, jer svu nadu položiše na Hrista, i govorahu: Gospod naš, ako hoće, moć(an je da nas lako izbavi od varvarskih ruku. Ako je pak po volji pravednom promislu Njegovom, da nas varvari pokolju, onda neka Gospod dopusti to mučeništvo kao najkorisniju stvar po nas. – I govorahu jedan drugome: Primimo od Gospoda našeg ono što je najkorisnije po nas. Ne vraćajmo se iz pustinjačkog bezmolvija – iz pustinjačkog molitvenog tihovanja, u svetsku vrevu iz straha od varvara, da ne bismo ispali kukavice u očima sviju, i bili ljudi koji ne drže zapovest Gospoda našeg koji kaže: Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti (Mt. 10, 28). Kako je divno gledati one što odlaze iz sveta u pustinju, i idu Hristovim stopama! Ali kako je uistini ružno videti te iste ljude gde posle nekog vremena beže iz pustinje iz straha od ljudi i vraćaju se u svet! Da nam se opšti neprijatelj naš, đavo, ne nasmeje, izgoneći nas pomoću straha od varvara iz pustinjačkog bezmolvija u gradove, đavo koga smo mi uz pomoć Hrista Cara našeg mnogo puta pobeđivali, te je sa stidbm bežao od nas kao najureni pas. Mi nemamo utvrđenja od kamena da se zaštitimo, nama je Hristos tvrđava neosvojiva, kome se od svetog Davida naučismo pojati: Budi mi Bog zaštitnik, i kameni grad, i tvrđava, gde bih se spasao! (Ps. 33, 3). Mi nemamo oklope, ni šlemove, ni štitove, pomoću kojih bismo odbili varvarske strele, nego imamo duhovno oružje ljubavi, i oklop nade, i štit vere, i šlem spasenja (Ef. 6, 16.17). Time se naoružajmo! Mi nemamo pukove vojske, koji bi nas zaštitili od varvara, nego će Anđeli Gospodnji, koji okružuju one koji se boje Gospoda, izbaviti nas (Ps. 33, 8). Jer je nama život Hristos a smrt dobitak (Flb. 1, 21). Nas nije dovela u ovu pustinju želja i ljubav prema prolaznom životu. I čega radi se nastanismo u ovom pustom meetu? Ne ljubavi li Hristove radi? I ako ovde budemo ubijeni, bićemo ubijeni Hrista radi, koga radi ovde i živimo.
Tako se međusobno tešeći i hrabreći, i Bogu poveravajući tela i duše svoje, oni življahu u lavri. A beše još jedan opravdan i pobožan razlog koji ih zadržavaše da ne napuštaju manastir. To je ovo: Okolni žitelji bili su neprijatelji ovom svetom mestu, i ništa nisu tako želeli, nego da lavru svetog Save vide razrušenu, opustošenu i bezmonaha. I kada bi bratija za kratko vreme napustili lavru, odmah bi ovi neprijatelji došli, zapalili crkvu i kelije, i svu obitelj sravnili sa zemljom, da je više ne bude. Stoga sveti oci življahu u manastiru bezizlazno. I oni behu ne kao trska koju vetar ljulja, nego kao stubovi na kamenu utvrđeni, koje vetrovi i oluje iskušenja ne mogu pokolebati. I oni ne napuštahu lavru ne samo radi toga da bi čuvali zidove i građevine njene, nego više radi slave Hrista Gospoda, koji je na tom mestu nekada bio proslavljen, i u dane njihove proslavljan.
Tako su ti sveti oci živeli u lavri sve dok ih je Višnji Zaštitnik, na molitve prepodobnog oca našeg Save, po svetoj volji svojoj čuvao nepovređene od varvara. Jer iako je njihova vojska mnogo puta iz Arabije ili iz drugih krajeva nailazila, i pored lavre prolazila, pa ponekad i svraćala, ali nije činila nikakve zulume već samo tražila hranu. Istina, vojnici su neprijateljski.i ljutito gledali na inoke, ali pošto Bog nije dopuštao, oni im ništa nisu mogli učiniti. Kada bi dobili hranu, koliko se moglo nađi u lavri, vojnici su odlazili svojim putem, ali često i pretili kako će razrušiti lavru i opustošiti.
Jednom prilikom krenu jedan varvarski puk da opljačka i razori lavru. Ali se u blizini Vitlejema sudari sa vojskom, koju behu Jerusalimljani postavili da sprečava varvarima prilaz ka Svetome Gradu. U toj borbi varvari biše pobeđeni i najureni, i jedva ko živ umače od pokolja. Ali drugom prilikom krenu iz glavnog logora varvarskog druga vojska, sa istom zlom namerom. I kad dođe do jednog sela nedaleko od lavre, vojnici nađoše mnogo vina sakrivenog u jednom šumarku, napiše se, i između sebe pobiše, da je bilo mnogo ranjenih i mrtvih. Tako im se namera ne ostvari, i vojska se raziđe.
Posle svega toga bi Bogu po volji da na sluge Njegove naiđe is^sušenje, kao nekada na pravednog Jova, da se, kao zlato prekaljeno u topionici, nađu dostojni Boga. I popusti Bog da se varvarske ruke kosnu Njegovih svetih ugodnika, kojima beše pripremio mučeničke vence. Prepodobni oci, koji behu čuli za ona dva ranija pohoda protiv lavre, seđahu i sada u svojim kelijama bez straha, provodeći Svetu Četrdesetnicu u propisanim podvižničkim podvizima. U to vreme, nahuškani od đavola, dogovoriše se arapski varvari, njih oko šesdeset, da naoružani udare na lavru, nadajući se da će kod monaha naći neka blaga i bogatstva. I pete nedelje Svete Četrdesetnice, trinaestog marta u osam sati pre podne, oni navališe na lavru. Monasi, osetivši njihov dolazak, brzo pobegoše iz svojih pustinjskih kelija u manastir i u crkvu. Varvari sa isukanim mačevima i zategnutim tetivama naleteše na manastir halačući kao da uleću u bitku. Neki od otaca, želeći da njihovu jarost stišaju, izađoše krotko pred njih, i blagim rečima ih savetovahu, govoreći im:
Zašto se, o ljudi, došli k nama, nenaoružanim i mirnim, kao da ste u rat pošli, i kao da smo vam mi neprijatelji koji su vam nažao učinili? Mi smo mirni prema svima; nismo nikada nikome, ni vama, nažao učinili. Jer mi sve svoje u svetu ostavismo, i radi toga u ovoj pustinji živimo, da bismo bili daleko od neprijateljstava, svađa i ratova, kako bismo mogli u tišini oplakivati grehe svoje i ugoditi Bogu. I mi ne samo nikome od vas nažao ne učinismo, nego se još staramo da vam i dobra činimo, ukoliko nam je moguće, jer smo mnoge vaše, koji su ovamo dolazili, gostili i odmor im pružili“ i hranom ih za put snabdeli. Stoga ne treba da nam vraćate zlo za dobro, već treba da ste nam blagodarni za dobra koja učinismo. Evo, i sada smo gotovi da vam damo hrane, i da vam ukažemo uobičajeno gostoprimstvo.
A varvari s gnevom vikahu: Nismo mi došli ovde radi hrane već radi zlata i srebra. Vi imate da izaberete jedno od dvoga: ili da nam date toliko i toliko zlata i srebra, pa ćemo vas ostaviti u životu, ili ćemo vas pobiti, ako nam ne date. – Na to im oci odgovoriše: Verujte, ljudi, mi smo ubogi v ništi, i toliko oskudni, da ni hleba nemamo dovoljno, ni ode> će na pretek. A zlato i srebro, koje zahtevate, mi nikada ni u snu na njih pomislili nismo, jer mi upotrebljavamo samo ono što nam je najnužnije za život, i to u maloj meri.
Kada svetitelji to rekoše, varvari se razljutiše, i čitavu kišu strela pustiše na sabrane inoke; i ne prestadoše sa tim dok ne isprazniše svoje toboce. I tako ubiše trinaest prepodobnih otaca, a druge lakše ili teže raniše. Onda pole teše na kelije, kamenjem obijahu vrata, i iznošahu i ono malo ubogih stvarčica monaških. Zatim upališe kelije. Htedopk. to isto da učine i sa crkvom. Ali, po Božjem promislu, pre no što oni doneše drva i oganj da crkvu zapale, ugledaše u daljini neke ljude, pa misleći da to dolazi vojska iz Jerusalima da zaštiti inoke, odmah nagoše begati odnoseći opljačkane stvari inočke. A ava Toma, izvlačeći strele iz tela ranjene bratije, omivaše im rane, i privijaše potrebne lekove, jer po struci beše lekar vrlo iskusan. Tada su se mogle videti ljute rane, kod nekih na grudima, kod drugih na ramenima, kod trećih na licu i čelu, a četvrtima glave behu kamenjem porazbijene. I silna krv tečaše iz njih. Prizor je bio dirljiv i strašan.
A uoči Cveti, za vreme svenoćnog bdenija, stiže vest prepodobnim ocima da oni isti varvari skupljaju veliku družinu razbojničku, da opet napadnu na lavru. Blažene oce spopade strah i trepet, ali ne pobegoše, nego, pripremivši se za smrt i oslonivši se na Boga, oni očekivahu kraj. A kad se približi dan stradanja Gospodnjeg, nasta dan stradanja i prepodobnih otaca. Jer dvadesetog marta, na Veliki Četvrtak rano napadoše po druti put razbojnički na Lavru Arapi sa velikom silom, i bezdušno ubijahu prepodobne oce na razne načine: jedne strelama pobiše, drugima glave mačem odsekoše, treće napola presekoše, četvrtima ruke i noge poodsecaše, a neke kamenjem zasuše. A one što ostadoše u životu, uvedoše u crkvu, da ih tamo muče da im pokažu crkvene riznice i manastirsku imovinu. Obitelj pak behu opkolili, i po gorama i brežuljcima straže postavili, da im ni jedan inok ne bi umakao. Jer mnogi se dadoše u bekstvo, ali ih pohvataše, tako da jedva ko uteče. Blaženog Jovana, starešinu gostoprimnice, mladog po godinama, uhvatiše kad je begao, i na gori ga bez milosti mučiše, žile mu na rukama i nogama presekoše, pa ga za noge vucijahu po kamenju od vrha gore čak do crkve, i sva mu se koža na leđima odra od oštrog kamenja. A crkveni rizničar, prepodobni Sergije, videći muke prepodobnih otaca, i bojeći se da, mučen, ne prokaže gde je sakrio crkvene dragocenosti, krišom se izvuče i pobeže iz manastira. I kad je već bio daleko, uhvatiše ga varvarske straže, i silom ga u manastir vraćahu. Ali on ne hte da se vrati, i oni mu odsekoše svetu glavu. Zatim nekoliko drugih otaca utekoše iz ruku ubica i sakriše se u jednoj pećini izvan manastira. Njih primeti stražar sa brežuljka, i doviknu svojoj družini, pokazujući im rukom pećinu u koju uđoše monasi. I odmah jedan strašan Arapin sa isukanim mačem ode i stade pred ulazom u pećinu, i strašnim glasom naređivaše onima što su se sakrili da izađu. Dok oni drhtahu od straha, prepodobni Patrikije, jedan od njih, reče im šapćući: Ne bojte se, bratijo, ja ću za sve izaći, i poginuću, a vi sedite tu i ćutite. – I iziđe k Arapinu, gotov da dušu svoju položi za prijatelje svoje. Arapin ga sa pretnjom pitaše, da li ima unutra i drugih monaha; a prepodobni odgovaraše, da je sam bio. I Arapin ga odvede do crkve.
Kada varvari odasvud sateraše svete oce u crkvu, rekoše im: Otkupite sebe i crkvu svoju sa četiri hiljade zlatnika. Ako ne, onda ćemo vas odmah mačem poseći, i crkvu vašu ognjem sažeći. A sveti oci krotko odgovoriše: O ljudi, oprostite Boga radi, ne prolivajte nizašto našu nevinu krv, jer toliko zlata koliko od nas ištete, mi nemamo, niti smo ikada imali. Eto, sada se nijedan zlatnik ne može naći u celoj lavri našoj. A ako hoćete, uzmite sve što vidite na nama, odeću našu; i sve što vidite, i nađete, uzmite, samo nam život poštedite.
Ispunivši se jarosti, varvari sa zaglušnom vikom vitlahu mačevima nad glavama svetih, kao da hoće da ih poseku, i govorahu: Dajte nam zlatne i srebrne sasude crkvene, i pokažite nam ostale manastirske riznice. A sveti oci odgovoriše, da nikakve riznice nemaju. Tada varvari rekoše: Kažite nam vaše starešine: igumana i ostale strojitelje. Prepodobni odgovoriše: Otac naš iguman ne nalazi se sada u lavri, jer je poslom otišao u Sveti Grad, a mi smo svi jednaki.
U obitelji beše peštera prepodobnog oca našeg Save. Varvari uzeše sve svete oce, uvedoše ih u tu pešteru, pa pri ulazu u pećinu naložiše vatru, trpahu u nju suvarke i đubre, i tako stvoriše ogroman smrdljiv dim, kojim morahu prepodobne u pešteri, eda bi im prokazali crkvene riznice i svoje starešine.
Zatim ih izvedoše na ispitivanje. I preteći im sa bezbroj strašnih smrti, tražahu da im pokažu riznice. Ali ne čuše od njih nikakav odgovor, već samo njihove molitve Bogu. Jer jedan vikaše: Gospode, primi u miru duh moj! a drugi govoraše: Opomeni me se, Gospode, kad dođeš u carstvo svoje!
I opet ih sve zagnaše u istu pešteru, i morahu ih vrlo ljutim dimom. I umreše od dima osamnaest prepodobnih otaca, među kojima behu gorespomenuti Jovan i Patrikije blaženi. A imena ostalih, koji od dima biše ugušeni, i mačem posečeni, i drugim mukama umoreni, jedini Bog zna koji ih je zapisao u knjizi života. A one koje dim ne mogade ugušiti, svirepi i nečovečni varvari, ljuto mučiše, bijući ih i nogama gazeći; I kad ne uspeše ništa da saznadu, a već se umoriše mučeći prepodobne, oni pokupiše sve crkvene i lavrske stvari što nađoše, i natovarivši na manastirske kamile, otidoše.
Tada se postepeno počeše skupljati u manastir ona bratija koji jedva ostadoše živi, i koji se behu sakrili po gudurama i pećinama gorskim. I oni pokupiše i uneše u crkvu tela prepodobnih otaca, na razne načine pobijenih. I svu tu noć spasonosnog stradanja Spasovog provedoše u neutešnom ridanju. I potom ih česno sahraniše. A one oce koji behu izranavljeni i polumrtvi, bratija podvrgoše lečenju na čelu sa napred spomenutim lekarem, blaženim Tomom, koji ostade živ, i koji kasnije beše iguman takozvane Stare Lavre.
Tako prepodobni oci u obitelji prepodobnog Save mučenički skončaše 796. godine. A oni varvari, po odlasku svom iz Lavre, odmah biše neočekivanom smrću poraženi od Boga, i bez mača popadaše mrtvi po pustinjama i poljima, da ih raznesu psi, zverinje i ptice. A duše njihove kukavne odoše u pakao, gde se oganj njihov ne gasi, i crv njihov ne spava. Duše pak pobijenih otaca prepodobnih obretoše se u ruci Božjoj, i udostojiše se slave mučenika od Hrista Boga, Spasitelja našeg, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava vavek, amin.