Polemije, čovek znamenit, velmoža, roda kneževskog, sa sinom svojim Hrisantom ode iz Aleksandrije u Rim. Tamo ga velmože primiše česno, a car ga postavi za senatora. Želeći da mu jedinac sin Hrisant izuči sve nauke, on ga dade na škole. I on izuči sve svetske nauke imajući najučenije ljude za učitelje. A kad izuči sve nauke, do ruku mladoga Hrisanta dođe Evanđelje i Dela Apostolska. Pročitavši ih pažljivo, i udubljujući se u njih, on govoraše sebi: Tebi je dolikovalo, Hrisante, da čitaš neznabožačke knjige, pune nejasnosti, dok nisi našao svetlost istine. Našavši nju, ti se nje jedino i drži. Jer nije mudro i pametno, od svetlosti vraćati se opet tami. Odbaciš li plodove tvoga truda oko učenja, uzalud si se onda učio i mučio. A plodove truda Bog daje onima koji ih traže. Jer tako naređuje Bog, to si čitao: Tražite, i naći ćete (Lk. 11, 9). Ako pak ostaviš ono što si tražio i našao, onda ćeš se upodobiti bezumnim i nerazumnim ljudima. Stoga se čvrsto drži onoga čega se treba svim umom držati, da ne bi pretrpeo veliku štetu. A pretrpećeš veliku štetu, ako se dobrovoljno lišiš blaga, koje si s tolikom mukom našao. Zlato i srebro si našao, drago kamenje si našao. Zato si i tražio, da bi našao; i zato si našao, da bi naćeno nasledio. Pazi dakle, da ti ne bude oduzeto blago koje si našao.
Tako govoreći sebi, Hrisant tražaše sebi učitelja za Sveto Pismo. I kao što je ranije bio slušalac retorske i filosofske mudrosti i učenik najučenijih učitelja, tako je sada želeo da nađe proste učitelje, kao što nekad behu neknjiževni ribari koji sav svet uloviše u poznanje Hristovo. Takve učitelje revnosno tražaše blagorazumni junoša, jer je čitao apostola koji govori: Gde je premudri? Gde je književnik? Gde je prepirač ovoga sveta? Ne pretvori li Bog mudrost ovoga sveta u ludost? Jer pošto svet ne pozna Boga mudrošću, bi volja Božja da ludošću propovedi spase one koji veruju (1 Kor. 1, 20. 21).
Razmišljajući svakog dana o tome, i tražeći sluge Hristove, on nađe nekoga koji mu kaza da zna jednoga hrišćanina, po imenu Karpofora, koji je vrlo vičan Svetom Pismu, a koji, krijući se zbog gonjenja, živi u gorama, u nekoj pećini, malo kome poznatoj. Čuvši to, blaženi junoša se veoma obradova, i pripade k nogama ovoga čoveka moleći ga sa suzama, da mu pokaže mesto gde živi taj Božji čovek. I ovaj mu pokaza, i Hrisant se upozna sa blaženim Karpoforom, koji beše sveštenik. I odlažaše k njemu često, i slušaše od njega reč Božju i tajnu vere hrišćanske, i upućivaše se na put spasenja. I u toku nekoliko meseci on bi od prezvitera Karpofora potpuno upućen u tajne Svetoga Pisma, i dobi sveto krštenje od njega. I toliko se Hrisant utvrdi u svetoj veri, i pokaza savršen u ljubavi Hristovoj da sedmog dana posle svog krštenja on stade javno u narodu propovedati Hrista, Sina Božjeg.
Čuše to neki njegovi srodnici, ljudi ugledni, i rekoše njegovom ocu: Pazi, ti ćeš biti kriv, i od tebe će se tražiti izjašnjenje za ono što tvoj sin u drskosti čini: jer ruži bogove, a govori da je neki Isus Hristos istiniti Bog. Dođe li to caru do ušiju, onda ni tebi, ni nama srodnicima tvojim, neće biti oprošteno, i mi ćemo izgubiti carevu milost. Jer takve hule protiv bogova usuđuje se govoriti samo onaj koji se protivi zakonima carskim.
To razljuti Polemija, i on sina svog Hrisenta zatvori u jednu mračnu i smrdljivu izbu, i moraše ga glađu, dajući mu po malo hrane uveče. A blaženi Hrisant smatraše taj zatvor i glad ne kao kaznu, nego kao vežbanje u postu i isposničkom molitvenom tihovanju i tegobama hrišćanskog života. I više voljaše ovaj tesni i mračni zatvor nego prostrane i svetle palate.
Kada za to doznaše ukućani i rođaci, oni predložiše ocu Hrisantovom ovo: Ako hoćeš da sina odvratiš od hrišćanske misli, ti onda učini da on živi u raskoši i slastima; i oženi ga nekom lepom i pametnom devojkom, pa kad se oseti mužem, on će zaboraviti na hrišćanstvo. A tamnicu, i okove, i glad, kojima ga ti mučiš, hrišćani smatraju za slavu i diku, a ne za muku.
Čuvši to, Polemije naredi da se spremi zasebna vrlo svetla palata, njeni zidovi ukrase skupocenim slikama, i postavi raskošna postelja. I pripremi sve što je potrebno za veselje i uživanje. Onda izvede sina iz mračnog zatvora, odenu ga u zlatotkanu odeću, i uvede u tu palatu. Zatim među svojim robinjama izabere najlepše devojke, obuče ih raskošno i ukrasi nakitima, pa ih zatvori u toj palati sa sinom. No prethodno im pod pretnjom zapovedi, da se na sve moguće načine potrude da Hrisanta navedu na telesnu sladostrasnu ljubav a odvrate od Hrista. I priređivahu se u palati gozbe uz najlepša jela i najbolja pića; devojke pred svetim Hrisantom jeđahu, pijahu, veseljahu se, igrahu, pevahu razbludne pesme, govorahu bestidne reči, i upotrebljavahu sva sablažnjiva sredstva da bi mladićevu dušu navele na blud i telesne slasti. A mladi Hrisant usred svih tih sablazni, usred svih tih zamki držaše se, ne mladićski nego muški i junački, i ostade neulovljiv. I u takvoj borbi Hristov vojnik se pokazivaše nepobediv; ukusnih jela i divnih napitaka on se ne doticaše; na devojke gledaše kao na aspide, i od njihovih dodira se oprezno čuvaše kao od dodira zmije; a neprestano se moljaše. I kad ga je san savlađivao, on bi legao na golu zemlju. Zavodljive i bezobrazne reči devojaka smatrao je kao strele, koje je odbijao od sebe štitom vere, i vapijao k Bogu govoreći: Gospode, digni se meni u pomoć! Reci duši mojoj: ja sam spasenje tvoje (Ps, 34, 2. 3). Ko može napad ovaj, što đavo podiže na me, savladati, ako ga ne savlada i ne pobedi desnica Tvoja? Vara se ko misli da može svojom silom telesnoj strasti odoleti i čistotu sačuvati, ako kiše Tvoga milosrđa ne pogase telesne požare. Duša nije u stanju da dostigne u dvorove Tvoje, ako je Ti sam ne odvedeš tamo. A telesna slast je neki zver opaki, koji se skriva u pustinji životne taštine, da bi proždirao duše. Ko izbegne njegove čeljusti, treba od sve duše da uznese blagodarnost Tebi Bogu Spasitelju svome. Jer od takve propasti Ti nas spasavaš. Tako se i blaženi ugodnik tvoj Josif Tvojom pomoći iščupa iz ruku bludnice, kao iz čeljusti neukrotive zveri. O Josifu plačući otac njegov govoraše: Ljuta zver pojede sina mog (1 Mojs. 37, 33). Jer žena Pentefrijeva zaista kao ljuta zver skoči na njega, i kao neka lavica noktima čupaše nezlobivo jagnje, Josifa, vukući ga na bezakonje. I koja zver može biti tako opaka, kao đavo i žena? Telo i krv se u mladiću od prirode uzbuđivaše i na požudu ga raspaljivaše; a usto žena još više celomudrenog mladića raspaljivaše i u propast i smrt vučaše zavodljivim pogledima, divnim haljinama, lepotom lica, skupocenim nakitima, bogatstvima, vlašću, i sablažnjivim rečima. I za čudo je, kako se izvuče iz tako opasne mreže zverine! Ne reče uzalud otac Josifov: Dosta mi je kad je još živ sin moj Josif (1 Mojs. 45, 28), jer izbeže od strašnije i neizbežnije i ljuće smrti nego što beše ona kada ga braća htedoše ubiti. A izbeže Tvojom vlastitom pomoćju, o svemoćni Bože! jer Ti beše sa njim. I ja sada, Gospode, smireno Ti se molim, pruži mi pomoć protiv ovih zveri i zmija, sa kojima me u jednom mestu zaključa otac moj, da bi, kao što zmije spavaju opčinjene glasom zaklinjača, tako i ove skverne devojke spavale u vreme moje molitve, kako ne bi mom mladom telu izazivale sladostrasnu požudu. Pomozi mi, Spasitelju moj, jer znam Tebe jedinog istinitog Boga, koji spasavaš one što veruju u Tebe, i daješ im nepobedivu silu.
Pošto se sveti Hrisant tako pomoli Bogu, sve devojke one padoše u tako dubok san da se nikako ne buđahu iz njega, niti ih iko mogaše probuditi, dok ih ne izneše iz palate. A čim ih izneše, one se probudiše, i zatim jedoše. A kad ponovo uđoše kod svetog junoše u palatu, odmah zaspaše dubokim snom. I tako bivaše svakog dana.
Onda izvestiše o tome oca njegovog. A on stade kukati za sinom svojim kao da je umro. A neki prijatelji njegovi govorahu mu: Tvoj se sin naučio od hrišćana mađioničarskoj veštini, i lako mađijama opčini proste devojke. No ti treba da nađeš neku obrazovanu i pametnu devojku, pa da mu je uzmeš za ženu, iako on neće da se ženi. I živeći stalno sa njim, ona će ga kad tad navesti na telesno sjedinjenje, i odvratiti od hrišćanstva. – Polemije upita: Gde ćemo naći tako pametnu devojku, koja bi mogla mog upornog sina odobrovoljiti, usavetovati i pridobiti za naše zakone? Odgovoriše mu rođaci: Među devojkama što služe boginji Minervi ima jedna devojka koja uči školu. Zove se Darija. Ona je vrlo lepa i pametna, i već je izučila svu retoriku i mnoge druge nauke. A stasala je već i za udadbu. Nego pohitaj i isprosi je za svog sina, da te neko drugi ne pretekne.
Polemije posluša ovaj savet, i zamoli svoje rođake da otidu do te devojke, da joj kažu za Hrisanta kako je zalutao u hrišćansku veru, i da joj ponude da se uda za njega i da ga odvrati od hrišćanstva. Oni to učiniše, i devojka pristade na brak sa Hrisantom. I prethodno naučiše devojku na zavodljive reči, pomoću kojih bi mogla privoleti ženika na telesnu ljubav i pridobiti ga da se pokloni bogovima rimskim.
Zatim devojku svečano dovedoše u Polemijev dom. I nju, inače po prirodi neobično lepu, raskošno odenuše i ukrasiše, pa je uvedoše u ložnicu k Hrisantu. I tamo nasamo, kakve mu sve mile reči ne govoraše! i kakvim sve laskama ne mamljaše celomudrenog junošu na telesno sjedinjenje! A vojnik Hristov ostade čvrst kao dijamant, kao stub nepokolebljivi, kao gora nepokretna, ljubavlju Božjom pobeđujući ljubav telesnu, i oružjem krsta odbijajući raspaljene strele lukavog đavola puštane na njega. I uzdahnuvši k Bogu iz dubine srca, i prizvavši Duha Svetoga u pomoć, on stade govoriti devojci ovako:
Kada si se, o čudna devojko, radi kratkotrajnog sjedinjenja sa mnom smrtnim čovekom tako divno udesila, i tako slatke reči prosula, da bi me od dobre namere odgratila i dušu mi, obuzetu drugom ljubavlju, razvratila, i um moj izmenila, koliko više treba da se postaraš, da bi našla ljubav u Besmrtnog Cara – Sina Božjeg! I to neće biti teško, ako uzaželiš. Jer ako dušu svoju zajedno sa telom sačuvaš čistom i neporočnom, i ako srce svoje tako ukrasiš vrlinama kao što si sada telo svoje ukrasila skupocenim nakitima, onda će ti Anđeli postati drugovi, Apostoli prijatelji, Mučenici bližnji, i oni će ti izdejstvovati to, da će ti sam Hristos postati ženik, koji će ti spremiti nerazrušivu palatu na nebu, nesravnjeno lepšu i svetliju od zemaljske, i daće ti večne radosti rajske, i cvet mladosti tvoje obesmrtiće, i u knjizi večnog života zapisaće te.
Slušajući ovakve reči od svetog junoše, Darija bi tronuta i reče: Ovako doteranu, mene nije dovela ovamo nikakva telesna požuda, nego ljubav tvojih roditelja prema tebi i njihove suze, da te obratim služenju bogovima našim. Sveti Hrisant odgovori: Ako za to imaš kakve razloge i jasne dokaze, pomoću kojih bi me ubedila da je vaše služenje bogovima pravedno i opravdano, onda ću te poslušati, i promeniću um svoj. Treba dakle radi zajedničke koristi da o ovome porazgovaramo. Darija na to reče: Ništa nije korisnije i potrebnije ljudima nego bogove poštovati, i budno paziti da ih svojim zanemarivanjem ne razgnevimo. Naprotiv, treba ih žrtvama umoljavati da nam budu čuvari. Svetitelj odgovori: Kako nam, o mudra devojko, mogu biti čuvari oni bogovi koji sami treba}u da ih drugi čuvaju, i koje stvarno noću čuvaju privezani za njih psi, da ih lopovi ne bi ukrali? Zato ih i gvozdenim ekserima prikivaju i olovom osiguravaju, da ih neko ne bi preturio, i oni padnu na zemlju i porazbijaju se. Darija na to reče: Kada bi prost narod mogao da poštuje bogove bez vajanih likova, onda ih ne bi trebalo vajati i postavljati. A vajaju se od zlata, srebra i bakra, i prave od mermera i drveta, da bi ljudi, videći ih, znali koga da umom zamišljaju i poštuju, i koga da se boje.
Svetitelj na to reče: Rasmotrimo i rasudimo jesu li dostojni obožavanja oni koje liveni likovi pretstavljaju i čiji se idoli istavljaju. Ne može se nazvati Bogom onaj koji nema potpunu svetost, i potpunu pravednost i božansku slavu. Kakvu, na primer, ima svetost i pravednost i božansku slavu vaš srponosac Kronos, koji je svoju sopstvenu decu proždirao, kao što o tome napisaše njegovi služitelji? Ili, šta je dostojno pohvale i u samom Jupiteru, koji koliko dana požive toliko bezakonja, toliko preljuba, toliko ubistava izvrši? On je bio gonitelj svoga oca, pogubitelj svoje dece, preljubočinac sa tuđim ženama, muž svoje sestre, tiranin carstva, pronalazač mađija, posrednik smrti! On je podložan tolikim bezakonjima i gadostima, da ih je nemoguće slušati, jer dela njegova behu sramna i odvratna. Veruješ li da je takav odvratni čovek Bog? A da je bio takav, svedoče vaši knjigopisci, koji napisaše da od bezumnih ljudi behu nazivani bogovima carevi, koji behu hrabri u bitkama, i u svoje vreme izgiboše. Hajde, pokaži mi kakvu je vrlinu imao vaš Jupiter, koji sve do smrti beše neprijatelj svake čistote i poštenja. On krađom dečaka Ganimida sam vazduh oskvrnavi, a silovanjem svojih sestara zemlju Okalja. A i u vašem Merkuru kakvo božanstvo nalaziš? Njegova glava izgleda kao krilato čudovište. On mađijama pronalažaše zlato u zemlji, a bajanjem i mađioničkim štapom ukroćavaše zmije. To pak činjaše pomoću demona, kojima svaki dan prinošaše na žrtvu vepra ili petla. A kakva svetost beše u Herkulesu, koji sustade ubijajući svoje susede, i koji se sam baci u oganj, i izgore bednik sa batinom koju nošaše i sa kožuhom? Čega dobrog nalaziš u Apolonu, ili u tajnim bahusovskim žrtvama, u pijankama i neuzdržanjima? Još da spomenemo caricu Junonu, sestru i ženu Jupiterovu, i bezumnu Paladu i bestidnu Veneru, koje se svađaju među sobom, ljubomorne su jedna na drugu, i ljute se jedna na drugu, i prepiru se oko lepote koja je najlegapa, i pozivaju čobanina da im to presudi. Niko od ovih takozvanih bogova i boginja nema božanstva, niti ikakve svetosti i pravednosti. Ko je od njih dostojan da mu se odaje božansko poštovanje? A o ostalim manjim bogovima ne treba ni govoriti. Jer je jedna u njih glava, kojoj oni kao udovi sleduju. I koji se od njih može smatrati za boga ili boginju, kada nisu bogovi Kronos, Jupiter i Venera, od kojih, po mišljenju bezumnih ljudi, nema većih bogova? I kada su, kao što pokazasmo, vaši bogovi tako bedni i ništavni, koliko su onda bedniji od njih oni koji ih poštuju kao bogove.
Slušavši pažljivo Hrisantove reči, Darija reče: Ako su ništavna kazivanja i basne pesnika, obratimo se filosofima, koji uče da se izabira vrlina a odbacuje svaki porok. Oni na razne načine opisuju ustrojstvo sveta, i tumače imena bogova: Kronos kažu da je vreme, koje sve proždire i u ništa pretvara, a Jupitera nazivaju žegom, Junonu vazduhom, Veneru ognjem, Neptuna morem, Cereru zemljom, i ostalim božanskim imenima nazivaju ostale stvari.
Sveti Hrisant na to reče: Oni kažu da postoje slike onih stvari koje ne mogu stalno da postoje, nego su u toku vremena prošle; a zemlja stalno postoji, isto tako i more i oganj i vazduh stalno postoje, i svi ih vide. No ja ne znam niti razumem, zašto vi ozakoniste da se odaje bogodolično poštovanje tim istim stihijama, kada ruke ljudske načine od njih čovekolike idole. Zašto se ne klanjate zemlji, vazduhu i moru? Postoji li koji car ili knez, koji bi naredio da njega cara i kneza preziru, a klanjaju se njegovom izvajanom liku, njegovoj slici? A pošto ne postoji ni takav car ni takav knez, onda treba priznati istinu, da vi pomoću tih idolskih likova ne izobražavate ni stihije ni bogove, nego smrtne ljude.
Darija na to odgovori: Tvoji razlozi ubeđuju moj razum. Vajane likove obožavaju prosti ljudi, a mi obožavamo same one stvari, same one originale, čiji su likovi istavljeni. Sveti Hrisant joj na to reče: Ako želiš da svoj razum našim razlozima ubediš, onda da navedemo neke stihije koje idolopoklonici obožavaju. Tako, oni obožavaju zemlju. Onda treba da je dostojno poštuju kao boginju svoju, a ne da je beščeste: da je ne oru, ne kopaju i ni na koji način ne raskopavaju, nego da je ostave na miru od oranja i kopanja. A zemljodelac postupa s njom kao da je ne smatra za boginju: prevrće je plugom i motikom, ne odajući joj nikakvo božansko poštovanje. I šta vidimo? Čije njive i gradine rađaju: da li onih koji zemlju ne oru i ne kopaju nego je poštuju kao boginju, ili onih koji je bez ikakvog obožavanja oru i kopaju? Ako je zemlja zaista boginja, kao što vi kažete, onda bi trebalo da ona vama, poklonicima svojim, daje sve plodove bez vašeg truda, ni orana, ni kopana, ni zasejana. A ako je i more bog, onda plovi po njemu bez vesla, i neka te odnese kuda želiš. Isto tako, ni ribe ne očekuj od svog ribolovačkog truda, nego klanjajući se moru kao bogu, izmoli ih od njega molitvom. Tako i na ostale stihije treba da gledaš, jer one ne znaju svoje poklonike, pošto nemaju duše ni razuma, već po zapovesti Božjoj služe potrebama ljudskim. Jer zemlja, po zapovesti svoga Tvorca, napajana odozgo kišom i rosom i zagrevana sunčanim zracima, proizvodi semena, uzrasta useve, i u svoje vreme donosi odgovarajuće plodove. Zbog toga treba obožavati samo Boga Tvorca, koji je sve to stvorio, uredio i nama za život dao, a ne obožavati stvari koje nam je dao. Jer i učenici u školama ne odaju poštovanje knjigama, tablicama i hartiji, nego učiteljima svojim; i bolesnik, izlečen i ozdravljen, ne čini poklon i ne uznosi blagodarnost za svoje iscelenje leku, nego samom lekaru koji ga izleči.
Pošto sveti Hrisant izgovori to i mnoge druge stvari, verova Darija u jednog istinitog Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista. I dogovoriše se da žive kao brat i sestra premda prividno u braku, čuvajući svoju devstvenost i boraveći u strahu Gospodnjem. I dobi sveti Hrisant slobodu od oca svog zbog toga što se oženi. I Polemije beše veoma radostan zbog ženidbe svoga sina, ne znajući za tajnu mladih supružnika. I dade svome sinu vlast nad celokupnim imanjem svojim kao jedinom nasledniku svom. I posle kratkog vremena umre. To Bog udesi tako, da bi Mu sveta dvojica, Hrisant i Darija, devstvujući u braku, slobodnije mogli služiti.
Tada sveti Hrisant, potpuno slobodan, krsti u svome domu blaženu suprugu svoju devstvenicu Dariju. I ona uskoro izuči celo Sveto Pismo, i pročita sve hrišćanske knjige. I bi sveta životom, savršena sluškinja i nevesta Hristova. I starahu se Hrisant i Darija ne samo o svom spasenju nego i o spasenju mnogih: jer on mnoge ljude ka Hristu obraćaše i mladiće za devstvenički život pridobijaše, a ona mnoge žene i devoJke Hristu obručivaše. I odvojiše se u zasebne domove, ustrojene kao manastiri: Hrisant imađaše svoju družinu devstvenika i madića koji prezreše sve slasti ovoga sveta, a Darija imađaše destvenice koje se obručiše Hristu.
U toku nekoliko godina umnoži se u Rimu i družina Hrisantova i Darijina. Ali neočekivano izbi u gradu metež i pobuna. Jer gomile naroda slegoše se k eparhu Celerinu, optužujući svete sluge Hristove, Hrisanta i Dariju. I vikahu ljudi: Izgubismo žene svoje! a mladići grajahu: Zbog Darije izgubismo svoje verenice! Isto tako žene dovikivahu: Lišismo se muževa svojih! a devojke vapijahu: Zbog Hrisanta lišismo se svojih verenika! I bunjaše se narod vičući: Kako će se rađati deca kada se brak odbacuje? Nastaće oskudica u ljudima, pošto Hrisant i Darija svojim čudnovatim učenjem i mađioničarskom veštinom odvajaju muški pol od ženskog.
Eparh odmah naredi da uhvate i Hrisanta i Dariju, i da ih na razne načine muče, ako ne prinesu bogovima žrtve. Eparh predade svetog Hrisanta nekom tribunu Klavdiju, a ovaj ga dade vojnicima svojim, rekavši im: Vodite ga van grada u idolište Jupiterevo, pa ako tamo ne bude hteo da se pokloni nepobedivom Herkulesu, vi ga na razne načine mučite sve dotle dok se ne pokori i ne prinese žrtvu.
Vojnici uhvatiše svetog Hrisanta, i vezujući ga sirovim žilama oni ga tako nemilosrdno stezahu i tako čvrsto žile zatezahu, da mu se one upiše do kostiju. Ali se te žile iznenada za tren same razvezivahu. I drugo se mučiše vojnici vezujući svetitelja, ali pošto ne uspeše da ga vežu, oni se razjariše, i u tamnicu mračnu i smrdljivu ga posadiše. I tamo ga u trostruke okove okovaše, i u klade staviše, pa mu se rugahu i psovahu ga. No i ti okovi i sve te klade odmah se kao prah rasuše. Oni onda stadoše izlivati na njega mokraću ljudsku, govoreći: Sada ti neće pomoći tvoje mađije i čarolije! – Ali mokraćni smrad se iznenada pretvori u divan miris. Oni onda odraše tele, i u njegovu sirovu kožu umotaše mučenika naga, pa ga metnuše na sunce. No iako je bila silna žega, ipak mučeniku ne bi ništa od toga. Onda ga opet u željezne okove okovaše, i u tamnicu vrgoše. Ali se okovi ponovo iznenada pokidaše, i u tamnici zasija svetlost kao kad mnoge sveće gore.
Vojnici onda izvestiše svoga tribuna Klavdija o svemu što se dešava. On dođe do tamnice, i ugledavši u njoj svetlost, naredi da svetog mučenika Hrisanta izvedu preda nj. I on ga upita: Kakva je to u tebi mađionička sila kojom činiš ovakve stvari? Ja sam mnoge mađioničare i čarobnjake ukrotio, ali ne nađoh takve sile kod njih. No pošto vidim da si čovek ugledan i mudar, ništa od tebe ne tražim, samo da napustiš drsko učenje hrišćansko, zbog koga biva uzbuna i metež u narodu rimskom. Učini dakle ono što je dostojno tvoga porekla: prinesi dužne žrtve svemoćnim bogovima.
Sveti Hrisant mu odgovori: Kada bi u tebi bila i najmanja iskra mudrosti, ti bi lako poznao da meni pomaže i krepi me, ne mađionička veština već Božija sila. Ali ti gledaš na mene kao i na bogove svoje očima koje su pomračene nerazumnošću. Jer kada bi oči tvoje gledale pravilno, ti bi ugledao da bogovi tvoji ne vide; i kada bi uši tvoje poslušale istinu, ti bi saznao da bogovi tvoji, ka kojima ti vapiješ, glas ne čuju; i kada bi u tebi bilo i trunke zdravoga razuma, ti bi shvatio da tvoji bogovi unutra u sebi nemaju ništa osim praha, prašine i olova.
Tada tribun Klavdije naredi da mučenika vežu za drvo i biju gvozdenim štapom. No štap beše u rukama onih što ga biju tvrd i težak, a na telu svetiteljevom kao grančica mek. Kada to vide tribun, on naredi da prestanu sa bijenjem. I odvezavši mučenika od drveta, obuče ga u njegovo odelo, pa se obrati vojnicima ovim rečima:
Nema sumnje, i meni i vama dobro su poznati sve mađioničarske i vračarske obmane i opsene, ali sada vidim da ovde nije po sredi nikakva mađioničarska veština već sama sila Božja. Jer se i jake sirove žile same odvezaše, i okovi pokidaše, i klade na nogama u prah pretvoriše, i sirova se teleća koža ceo dan na suncu ne isuši, i teški okovi se po drugi put nevidljivom silom razrešiše i pokidaše, i mračna tamnica se osvetli velikom svetlošću, i gvozdeni štap težak u rukama vašim dodirujući telo njegovo postaje mek kao grančica. : Videći očigledno da u njemu deluje sila Božja, šta nam drugo ostaje nego da svi pripadnemo k nogama ovog Božjeg čoveka i izmolimo od njega oproštaj za sva zla i nasilja koja mu počinismo. Hajde da ga umolimo da nas pomiri sa svojim svemoćnim Bogom, koji takva čudesa tvori i koji sluge svoje čini tako jakima i u svima borbama nepobedivima, kao što sami vidimo. Jer, gle, ovaj mnogostradalni sluga njegov, kao što nas pobedi, tako će i naše knezove i careve pobediti i posramiti nepobedivom silom nebeskog Boga koja je u njemu.
Rekavši to, Klavdije sa svima vojinicima pripade k nogama svetoga Hrisanta, govoreći: Zaista poznasmo da je tvoj. Bog istiniti Bog. Stoga te molimo da i nas privedeš s Njemu i učiniš nas slugama njegovim. Sveti Hrisant im odgovori: Ako hoćete da priđete k Bogu mome, onda Mu prilazite srcem a ne nogama. Jer Bog biva blizak svakome koji Ga srcem i verom traži.
I pošto im sveti Hrisant mnogo govori o istinitom Bogu, poučavajući ih dugo, verova Klavdije tribun, i žena njegova Ilarija, i dva sina njegova Jason i Mavr, i svi srodnici i prijatelji njegovi, i sav dom njegov. I svi zajedno primiše sveto krštenje. I provođahu dan i noć u poukama Hrisantovim, slušajući svim srcem reči o, Gospodu Hristu, i svi željahu da stradaju za Njega.
Da je Klavdije tribun poverovao u Gospoda našeg Isusa Hrista, i krsti se sa celim domom i svima vojnicima, dođe do ušiju cara Numerijana koji u to vreme carovaše u Rimu. Car odmah naredi da se Klavdiju veže kamen o vrat i u more baci a da se svi vojnici i oba sina njegova mačem poseku.
Na mestu, na kome biše posečeni mučenici Hristovi, beše neka stara grobnica. Hrišćani je očistiše, i noću uzeše tela svetih mučenika i u nju položiše. Tamo često dolažaše Klavdijeva žena Ilarija i moljaše se Bogu kraj mučeničkih moštiju, gde i oba sina njena posečeni ležahu. I neverni je jednom uhvatiše na tom mestu, i povukoše na istjazanje. A ona ih moli govoreći: Dopustite mi da završim svoju molitvu, a potom me vodite kuda hoćete.
Oni joj dopustiše. I ona, preklonivši kolena n“ zemlju, podiže oči i ruke k nebu, i reče: Gospode Isuse Hriste, koga svim srcem svojim ispovedam, pridruži me sinovima mojim, koje si pozvao na mučenički podvig za Tebe, i oni duše svoje položiše za Tebe, Gospoda svog!
Moleći se tako, ona predade duh svoj u ruke Božje. A kad nevernici, koji je behu uhvatili, videše gde iznenada izdahnu, pa otidoše. Robinje uzeše telo svoje gospođe i česno sahraniše pored.one stare grobnice, u kojoj ležahu sveti mučenici.
Car Numerijan naredi da svete mučenike Hrisanta i Dariju stavljaju na razne muke. Hrisanta okovaše u željezne verige, pa vrgoše u duboku tamnicu, strašnu i punu smrada, jer tamo sav izmet gradski prolažaše. A Darija bi odvedena u bludilište. Ali Bog obojima pomagaše, pokazujući preko njih svoju svemoguću silu. Jer svetom Hrisantu u onoj mračnoj i smrdljivoj tamnici svetljaše nebeska svetlost, i mesto smrada bejaše divan miris. A svetoj Dariji, koja u bludilištu ležeći ničice na zemlji moljaše se Bogu, dotrča lav koji pobeže iz kaveza, i čuvaše je. Građani, ne znajući za to, poslaše jednog bestidnog mladića da je oskvrni. I kad on uđe u odaju kod svetiteljke, lav ga odmah dohvati i, oborivši ga na zemlju, gazaše ga nogama. Pritom gledaše u svetu Dariju kao razumni sluga, očekujući naredbu gospođe svoje šta da radi sa bestidnikom, da li da ga ubije ili pusti živa. A sveta Darija, shvativši to, reče lavu: Zaklinjem te Sinom Božjim, pusti ga da od mene čuje reč Božju. – Pustivši mladića, lav iziđe napolje, i leže pred vratima stražareći da neko drugi ne uđe unutra.
I svetiteljka reče tome mladiću: Eto, svirepi lav, čuvši ime Hristovo, ukroti se; i zver, kao razuman čovek, zna istinitog Boga, i boji Ga se, i poštuje Ga. A ti, jadniče, iako si čovek i imaš razuma, ne bojiš se Boga i živiš u tolikim zalima i prljavštinama. I ti se hvališ onim zbog čega bi trebalo da se stidiš i kaješ. – A mladić pade pred njom, i stade vapijati i govoriti: Dopusti mi, o sluškinjo Hristova, da odavde izađem čitav, i ja ću svima propovedati da je Hristos, kome ti služiš, jedini istiniti Bog i da nema drugog osim Njega.
Sveta Darija naredi lavu, i zver dopusti onome mladiću da slobodno izađe i ode. I mladić iđaše kroz grad, gromko vičući: Znajte svi Rimljani da je Darija boginja! – Tada neki pozorišni borci, ljudi odvažni i jaki, dotrčaše do bludilišta, želeći da lava izvuku otuda. Ali lav, krepljen Bogom, sve ih redom, jednog za drugim, pohvata, poobara i poređa pred nogama svete Darije, i ne davaše im da se maknu. Pritom nikog ne povredi niti ubi, nego čekaše naređenje od Darije. I svetiteljka reče onim ljudima: Ako poverujete u Hrista, onda ćete moći izaći čitavi odavde. Ne poverujte li, onda neka vas bogovi vaši izbave od smrti. – A oni jednoglasno vikahu, govoreći: Ko ne veruje da je Hristos – Bog istiniti i živi, neka ne izađe odavde živ! – Dok oni tako vikahu, svetiteljka naredi lavu da ove ljude pusti žive i zdrave. A oni, pošto izađoše, vikahu gromoglasno: Ljudi Rimljani, verujte da nema drugog Boga osim Hrista, koga Darija propoveda!
Kada za to saznade eparh Celerin, on naredi da se pred vratima bludilišta, u kome beše Darija sa lavom, naloži velika vatra, da bi Darija zajedno sa lavom bila spaljena. Ugledavši vatru, lav se uplaši i stade rikati. A svetiteljka mu reče: Ne boj se, jer nećeš biti spaljen, niti će te ko uhvatiti, ni ubiti, nego ćeš u svoje vreme umreti svojom prirodnom smrću. Stoga odbaci svaki strah i izađi, i mirno idi u pustinju. Jer Onaj kome si ti u meni odao poštovanje, zaštiti će te.
Preklonivši glavu, lav izađe, i prođe kroz grad nikog ne dirajući, i ode u pustinju. A svi koji se spasoše njegovih čeljusti, primiše krštenje.
Kada o svemu tome izvestiše cara Numerijana, on naredi eparhu da ljutim mukama umori Hrisanta i Dariju. I sveti Hrisant bi nag obešen o drvo, i prineše upaljene sveće da ga pale. Ali se odmah i drvo slomi, i okovi pokidaše, i sveće pogasiše. A koji hođahu da se kosnu svete Darije, njima se ruke tog časa ukočivahu, i žile im se kidahu, i oni jaukahu od silnih bolova.
Videvši to, eparh se uplaši, i pohita te brzo izvesti cara. A on, prššsavši takva čudesa ne sili Božjoj nego mađioničkoj veštini, naredi da i Hrisanta i Dariju izvedu van grada, i da pored puta Salarije iskopaju duboku jamu, bace oboje u nju i žive ih zaspu kamenjem i zemljom. Dovedeni tamo, sveti mučenici Hrisant i Darija, pevajući i moleći se, siđoše u tu jamu, i zajedno primiše mučeničku smrt i sahranu, pošto biše živi zasuti zemljom i kamenjem. I kao što u ovom životu imađahu zajedničko žitije u duhovnom braku, tako zajednički i skončaše. I Bog ih primi kao žrtvu živu i prijatnu. To bi 283 godine.
A na tom mestu zbivahu se mnoga čuda i isceljenja. I vrlo mnogi hrišćani: ljudi, žene i deca, skupiše se tamo u jednoj obližnjoj pešteri, radosno praznujući dan končine svetih mučenika, i pričešćivahu se Božanskim Tajnama. Saznade za to mučitelj, i naredi da se odmah zazida ulaz u tu pešteru, i da se natrpa zemlja. I to bi urađeno brzo. I tako, u zazidanoj pećini mučenički skončaše mnogobrojni hrišćani. Meću njima beše prezviter Diodor, đakon Marijan, i mnogi klirici, i vrlo mnogi hrišćani. Postradaše u Rimu 283 i 284 godine.
Sve ovo što se zbilo, opisasmo, po naređenju svjatjejšeg pape rimskog Stefana, mi braća: Uarin i Armenije, i razaslasmo u sve gradove, da bi svi znali kako sveti mučenici, Hrisant i Darija, vence mučeničke dobiše u nebeskom carstvu od Gospoda našeg Isusa Hrista, kome slava i sila sada i svagda i kroza sve vekove, amin.