Papa rimski sveti Grigorije Dvojeslov ili Sabesednik, tako prozvan zbog divnih beseda svojih, bi rođen u samom Rimu oko 540. godine, od oca Gordijana i matere blažene Silvije, oboje visokog senatorskog roda, ugledni i bogati. No poreklo ovog svetog Grigorija bi česno, ne toliko zbog senatorskog korena, nego zbog bogougodnih i svetih ličnosti koje su se nalazile u tom rodu. Jer blaženi Feliks III, papa rimski, beše mu ded; a sveta Tarsila, koja je na samrti svojoj videla Gospoda Isusa gde joj dolazi, takođe i blažena Emilijana koja se s Tarsilijom udostoji večnog života nebeskog, behu mu tetke; a i majka njegova Silvija ubrojena je u Rimskoj crkvi među svete: Takav sveti rod još više ukrasi svojom svetošću blaženi Grigorije, koji još od mladosti naviknu na vrlinu i bogougađanje.
Grigorije je još iz detinjstva revnovao za knjigu, i postade izvrstan filosof i pametan čovek, pun znanja i razbora, zbog čega bi izabran za pretora. Ali ne k svetovnom nego k duhovnom stremljahu mu i duša i srce, jer je želeo da bude monah. No pošto mu roditelji behu živi, on odlagaše monašenje za zgodnija vremena. Ali i u svetu živeći, on beše monah raspoloženjem i čistim u devstvenosti življenjem. A kad mu se zatim prestavi otac, on stade ogromno imanje upotrebljavati na davanje milostinje i zidanje svetih obitelji. Tako u Siciliji podiže šest manastira, i snabde ih svim potrebama. A u samom Rimu svoj dom pretvori u manastir u čast svetog apostola Andreja, koji se nalazio blizu crkve svetih mučenika Jovana i Pavla, kraj brežuljka zvanog Skvara. I u tom manastiru on pri postriženju svom sa kosom ostavi zlatotkanu svetovnu odeću i obuče se u kostretnu rizu monašku. I rukovođahu ga u monaškom životu iskusni starci, Ilarion i Maksimijan. Zatim, posle dosta vremena on postade i iguman te obitelji.
A blažena mati njegova Silvija obitavaše tada blizu vrata svetog apostola Pavla, u udovištvu svom služeći Gospodu postom i molitvom, dan i noć živeći na pragu doma Gospodnjeg. Hrana njena beše sirovo gradinsko zelje, koje i sinu svom blaženom Grigoriju svaki dan šiljaše. A prema ništima i ubogima beše veoma milostiva, i razdade im najzad svu svoju imovinu. Takođe i sin njen blaženi Grigorije beše toliko milostiv, da i poslednje što je imao nije štedeo, nego je odmah davao prosjaku. Jednom, kada je sedeo u keliji svojoj i po običaju svom pisao knjige, dođe mu jedan siromašak, – beše to Anđeo Gospodnji u obličju siromaha – i reče mu: Smiluj se na mene, slugo Boga višnjega! Ja sam moreplovac, ali pretrpeh brodolom na moru, i izgubih ne samo svoje što imađah nego i tuđe.
- Siromaholjubac i istiniti sluga Hristov, sveti Grigorije sažali se na ovoga čoveka, dozva svoga kelejnika i naredi mu da ovome čoveku da šest zlatnika. Siromašak ih uze i ode. No posle kratkog vremena tog istog dana opet dođe isti siromašak k blaženome, govoreći: Smiluj se na mene, slugo Božji, jer sam ja mnogo izgubio, a ti si mi malo dao. Blaženi opet dozva kelejnika i reče mu: Brate, idi i daj mu još šest zlatnika. Brat učini tako i siromašak onaj za jedan dan dobi od svetitelja dvanaest zlatnika, i ode. Ali posle kratkog vremena opet i po treći put dođe taj isti siromašak, vapijući k svetome: Sažali se na mene, oče, pa mi daj još od milostinje tvoje, jer veoma mnogo tuđeg blaga izgubih na moru. Blaženi Grigorije reče svome kelejniku: Idi, brate, te podaj ovome što ište još šest zlatnika. A brat odgovori: Veruj mi, česni oče, da u klijeti ne ostade nijedan zlatnik. Blaženi ga upita: Nemaš li nešto drugo da mu daš: odeću neku ili sasud? Brat odgovori: Drugog sasuda nemam osim jednog srebrnog tanjira, u kome ti velika gospođa mati tvoja posla raskvašeno sočivo. Reče mu ugodnik Božji Grigorije: Idi, brate, daj siromašku i taj tanjir, da ne bi otišao od nas žalostan, jer utehe traži u svojoj nevolji. Dobivši srebrni tanjir, ubogi ode veseo. I više ne dođe javno kao siromah da prosi milostinju, nego nevidljivo boravljaše pored blaženog Grigorija, čuvajući ga i pomažući mu u svemu. Jer Anđeo Gospodnji bi postavljen uz svetitelja sa silom čudesne blagodati, kojom se potom sveti Grigorije proslavi, jer se u njegovoj obitelji mnoga čudesa činjahu.
Posle nekoliko godina (oko 579. g.) episkop Rimski Pelagije II (578-590. g.) uze Grigorija iz manastira, rukopoloži ga za đakona i posla ga kao svoga apokrisara u Carigrad. Tamo on provede oko šest godina živeći u jednom tamošnjem manastiru. Tu on nauči i grčki jezik, i crkvene običaje. A potom se vrati u Rim.
Pošto papa rimski Pelagije umre, svi jednoglasno izabraše za papu svetog Grigorija, igumana manastira svetog Andreja. Ali on, izbegavajući tako visoko zvanje i poštovanje ljudsko, pobeže iz grada, i skrivaše se po pustim mestima. I svi se žitelji Rima dadoše na traženje željenog pastira Grigorija, i pošto ga ne nađoše, nastade velika žalost zbog toga. Tada stadoše prinositi Bogu usrdne molitve, da im otkrije gde se nalazi sluga njegov. I pojavi se ognjeni stub od zemlje do neba, koji svi videše, na onom mestu gde se sveti Grigorije skrivao u jednoj pustoj gori. I svima bi jasno da se taj nebeski stub odnosi na Grigorija, i odmah pohitaše tamo, i nađoše traženoga. O! sa kako neiskazanom radošću oni povedoše njega otuda, ma da on nije hteo. I bi sveti Grigorije postavljen za papu rimskog za carovanja Mavrikijeva. I beše neiskazano njegovo milosrđe prema ništima i ubogima, siročadi i udovicama, i strancima. On podiže mnoge gostoprimnice i sirotišta ne samo u Rimu nego i po drugim mestima. U Jerusalim naročito posla avu Prova sa potrebnom količinom zlata, da tamo podigne gostoprimnicu. Na Sinajsku Goru je svake godine u toku svoga života slao velike priloge za izdržavanje monaha. Imao je spiskove svih siromaha i bolesnika u Rimu, i svaki dan ih je hranio. Mnogo puta je za trpezu svoju posađivao strance i siromahe, i sam im služio. Jednom naredi svome sakelariju da pozove na trpezu dvanaest stranaca, da obeduju s njim. I kad sedoše, sveti papa vide da ih je za trpezom trinaest. On dozva sakelarija i tiho mu reče: Ne rekoh li ti da pozoveš dvanaest. Zašto si mimo moju volju pozvao trinaest? Uplašen, sakelarije mu odgovori: Veruj mi, prečasni vladiko, nema više od dvanaest. – Jer trinaestog ne viđaše ni on ni iko drugi, samo papa. I za vreme obeda papa često pogledaše na trinaestoga koji je sedeo na dnu sofre, i vide kako se lice njegovo menja: čas je izgledao star i sed, čas opet mlad junoša. A kad ustadoše sa trpeze, sveti papa Grigorije otpusti sve, samo zadrža onog trinaestog. I uzevši ga za ruku, uvede ga u svoju sobu i reče mu: Zaklinjem te velikom silom Boga Svedržitelja, kaži mi ko si i kako se zoveš. A on mu odgovori: Zašto me pitaš za ime? Ono je čudno. Ali znaj, ja sam onaj siromašni moreplovac, koji dođe k tebi u manastir svetog Andreja, kada si ti u svojoj keliji sedeo i pisao. I ti mi dade dvanaest zlatnika i srebrni tanjir, na kome ti blažena mati tvoja Silvija beše poslala raskvašeno sočivo. I neka ti je ovo znano: od onog dana u koji mi ti to s ljubavlju i široka srca dade, Gospod te označi da postaneš episkop svete Crkve Njegove, za koju On proli krv Svoju, i naslednik svetih vrhovnih apostola Pegra i Pavla, čije i vrline podražavaš.
Blaženi Grigorije ga upita: Kako ti znaš, da me Gospod onda označi da postanem papa? On odgovori: Znam zato što sam Anđeo Gospoda Svedržitelja, jer me tada beše poslao Gospod k tebi da ispitam tvoje raspoloženje, da li ti iz čovekoljublja ili iz slavoljublja tvoriš milostinju. – Čuvši to, blaženi se prepade, jer dotle još ne beše video jasno anđela, i što mu se obraćao kao običnom čoveku. A Anđeo reče svetitelju: Ne boj se, jer me evo posla Gospod da celog života tvog budem s tobom i da molitve tvoje prinosim Bogu, da bi dobio sve što sa nadom išteš u Njega.
Tada sveti papa Grigorije pade licem na zemlju, i pokloni se Gospodu govoreći: Kada mi zbog malog, ništavnog dara siromahu, svemoćni Gospod uzvraća tolikim dobrima, da me i episkopom svete Crkve Svoje načini i Anđela mi Svog svetog dade da me čuva, kolikim li će tek dobrima uzvratiti onima koji žive po zapovestima Njegovim i tvore pravdu? – I Anđeo postade nevidljiv. A svetitelj uznese neiskazanu blagodarnost Gospodu svome. I stalno svim srcem činjaše dobro ljudima i tvoraše volju Božju.
Opet jednoga dana, služeći strance za trpezom, on htede, po smirenosti svojoj, da polije jednoga od njih da opere ruke. I dok se okrenu da uzme sud sa vodom, nestade onog koga je hteo da polije. I pošto ga brižno potraži, i ne nađe, čuđaše se veoma. Iduće noći javi mu se u snu Gospod, govoreći: Drugih dana gostio si udove moje koje sačinjavaju siromasi, a juče si mene sama primio.
O velikoj smirenosti svetog Grigorija svedoči i sveti Sofronije, patrijarh Jerusalimski, u svojoj knjizi Limonaru. On tamo piše: Jednom prilikom posetismo avu Jovana Persijanca. I on nam ispriča o velikom i blaženom Grigoriju, papi Rimskom, govoreći: Jednom zaželeh da se poklonim grobovima svetih vrhovnih apostola Petra i Pavla, i odoh u Rim. Nalazeći se u sredini grada, ja čuh gde se pronese glas u narodu da će papa proći tuda. I ja ostadoh čekajući da ga vidim. I kad on naiće pored mene, ja htedoh da mu se poklonim. No on, braćo, Bog mi je svedok, pre mene pade na zemlju i pokloni mi se, i ne ustade sa zemlje dok ne vide da sam ja prvo ustao. I pošto me veoma srdačno zagrli, dade mi tri zlatnika, i naredi da mi se da sve što mi je potrebno. A ja proslavih Boga koji mu dade toliku smirenost i ljubav i milosrđe prema svima.
No ne treba prećutati strašno čudo sa prečistim Tajnama Hristovim, koje se dogodi na molitve ovog velikog arhijereja Božjeg. A to bi na ovaj način: Neka ugledna žena u Rimu donese prosfore za svetu liturgiju. I sam papa presveti Grigorije služaše božanstvenu službu. I kada davaše narodu božanstveno Pričešće, pristupi i ta žena da se pričesti svetim Tajnama. No čuvši gde svjatjejši papa govori: „Životvorno telo Gospoda našeg Isusa Hrista daje se…“, ona se nasmeja. Papa povuče svoju ruku i upita je, što se smeje. Ona odgovori: Čudi me, vladiko, da hleb koji sam svojim rukama od brašna umesila i ispekla, ti nazivaš telom Hristovim. – Svetitelj, videći njeno neverje, pomoli se Bogu, i odmah se izgled hleba izmeni u izgled pravog tela čovečjeg, i žena gledaše krvavo meso ljudsko. I ne samo ta žena, nego i svi prisutni u crkvi ljudi videše to čudo. I slavljahu Hrista Boga, utvrđeni u veri, da je u Prečistim Tajnama pod vidom hleba – istinito telo Hristovo, i pod vidom vina – istinita krv Hristova. I kad se svetitelj ponovo pomoli Bogu, pretvori se izgled tela čovečjeg u izgled hleba. I pričesti se žena sa strahom i čvrstom verom, primivši hleb kao telo Hristovo, a vino kao krv Hristovu.
Ovo veliko svetilo sveta, svjatjejši Grigorije, ukrasi Crkvu Hristovu ne samo ravnoangelnim žitijem i divnim čudesima, nego i mnogim knjigama vrlo potrebnim pravoslavnoj veri. A kada je pisao, tada je Duh Sveti u obliku goluba leteo nad njim. To je mnogo puta video njegov arhiđakon Petar, čovek vrlinast, sa kojim je sveti Grigorije vodio razgovore, koji sačinjavaju četiri knjige, veoma korisne i poučne; u njima su kratka žitija svetih koji su u Italiji bogougodno poživeli.
Pošto je sveti Grigorije pasao Crkvu Božju trinaest godina, šest meseci i deset dana, prestavi se Gospodu 604. godine.
Izvor spc.rs