Blagosloven imenom i blagodaću Božjom, sveti Benedikt beše iz detinjstva star umom, prevazilazeći svoj uzrast ponašanjem zrela čoveka. Jer u cvetu mladosti svoje, kada je mogao slobodno naslađivati se svetom, svaku telesnu želju on smatraše kao plevu. Rođen bi u Nursijskoj oblasti u Italiji 480. godine, od roditelja bogatih i znamenitih. Roditelji ga dadoše u Rimu na školovanje, da izuči svetovnu filosofiju. No videći mnoge đake kako žive pokvarenim životom i razvratno, on se ne zadrža dugo u školi, jer se poboja da zbog neznatnog knjižnog učenja ne izgubi veliki razum duše, i da se u društvu pokvarenih sam ne pokvari i propadne. I iziđe iz škole (oko 496. g.) nenaučen mudrac i razuman neznalac, prezrevši svetovnu filosofiju, da sačuva unutrašnju celomudrenost. I ne samo on ostavi školu, nego i ogromna bogatstva svojih roditelja, koji već behu otišli iz ovog sveta. I žuđaše za monaškim činom i pustinjačkim životom. Za njim pođe jedna česna starica, njegova bivša dadilja, jer je mnogo volela njegovu dobru narav.
I kada stiže u mesto, zvano Afile, blizu gore Simbrunil, s ljubavlju ga zadržaše neki poznanici, i on boravljaše tamo pri crkvi svetog Petra. Pobožni ljudi, stekavši duhovnu ljubav prema blaženom junoši, veoma ga poštovahu. Jednom prilikom njegova dadilja uze od komšike naćve da se posluži za kratko vreme, i metnuvši ih na sto ode nekuda. Ali naćve nekako padoše sa stola i razbiše se napola. Kada se starica vrnu i vide sud razbijen, veoma se ožalosti i plakaše, jer beše tuđ. A blaženi junoša, videći svoju dadilju kako plače zbog razbijenog suda, uze oba dela razbijenog suda i povuče se na usamljeno mesto. Tu pade na zemlju pred Bogom i, posle jednog sata ustavši sa molitve, nađe sud čitav, bez ikakvog traga od razbijenosti. Odnese ga i dade svojoj dadilji.
Za ovo čudo čuše tamošnji žitelji. I uzeše te naćve, i obesiše ih o zid crkve kraj vrata, na vidnom mestu, u slavu Božju a u pohvalu bogougodnom junoši Benediktu. Ali on, ne trpeći poštovanje i slavu od ljudi, tajno se izvuče odatle da niko ne zna, ostavivši i svoju dadilju, i krenu u pustinju. Kad dođe do mesta, zvanog Subjako, na četrdeset poprišta od Rima, srete ga, po Božjem promislu, neki inok Roman, koji je išao iz obližnjeg manastira, kojim je upravljao iguman Teodot. I oni sedoše i stadoše razgovarati o duševnoj koristi. Blaženi Benedikt mu otkri svoju misao i želju srca svog, i u njemu naće podržavaoca svoje namere. Roman zamonaši Benedikta u pustinji. I pošto u jednoj velikoj provaliji pronađoše jednu pećinu, kojoj je vrlo teško bilo prići, Roman tu smesti Benedikta. I donošaše mu hranu iz manastira. I tri godine ne kaza nikome u manastiru za Benedikta, nego kradući za vreme obeda pomalo hleba, on mu nošaše u određene dane. No pošto je prilaz Benediktovoj pećini bio vrlo težak, jer je trebalo čitavu planinu obilaziti, pa se spustiti u provaliju i prići pećini, to je Roman sa vrletne stene nad pećinom spuštao Benediktu hleb pomoću jednog vrlo dugačkog konopca. A o kraj konopca privezivao je jedno malo zvonce, da bi svetitelj čuo kad mu spušta hleb. Ali vrag, nenavideći sluge Božje, odluči da omete bratoljubivo služenje Romanovo, i da glađu primora Benedikta na malodušnost. Stoga jednoga dana kada Roman po običaju svom spuštaše sa stene hleb ka pećini, on se baci kamenom i razbi zvono. Ali ništa ne uspe. Jer česni inok Roman ne presta služiti bratu sve dok Gospodu ne bi volja: i da Romana odmori od njegovog bogougodnog truda, i da slugu svoga Benedikta, svetilo sakriveno u pećini, objavi svetu na korist mnogima. – Nedaleko od toga mesta gde se podvizavao prepodobni Benedikt, podvizavala se i njegova sestra Sholastina, koja takođe beše postala monahinja.
Pošto prođoše tri godine, jednome prezviteru koji je daleko živeo, a koji za Uskrs beše obilna jestiva spremio sebi, javi se Gospod u viđenju, i reče mu: Eto, ti si mnoga jela spremio za sebe, a sluga moj Benedikt u onoj pećini malaksava od gladi iz ljubavi prema meni. – Prezviter odmah ustade, uze jestiva, i pođe da traži Božjeg čoveka. I pošto prođe gudure planinske i potoke dolinske i provalije zemaljske, stiže do ukazane mu pećine, i pronađe traženoga. I pošto ga celiva u Gospodu, obojica sedoše i duhovnim razgovorom duše svoje na hraniše. Zatim prezviter moli svetoga, govoreći: Oče, da se prihvatimo hrane blagodareći Boga, jer je danas Uskrs. A Božji čovek mu odgovori: Meni je danas Uskrs, pošto se udostojih da te vidim. – Jer prepodobni nije znao da je Uskrs, pošto je živeo daleko od ljudi i niko nije znao za njega osim inoka Romana. – Prezviter na to reče: Oče, danas je zaista praznik Vaskrsenja Gospodnjeg, i ne treba da postiš. Mene je Bog poslao k tebi radi toga, da se obojica nasitimo Njegovim darovima. -Onda zablagodarivši Bogu, jedoše obojica; i utešivši se duhovnim veseljem, prezviter otide svome domu, slaveći Boga što se udostoji videli slugu Božijeg.
Posle toga čobani pronađoše prepodobnog Benedikta. I od tada mnogi saznadoše za njega, i stadoše mu dolaziti donoseći mu hrane, a prepodobni otac im uzvraćaše hraneći ih duhovnom hranom.
Videći takvo žitije prepodobnog Benedikta đavo se raspadaše od zavisti, i smišljaše kako da ga omete. I jednoga dana, preobražen u crnu pticu, zvanu kos, on stade slobodno leteti oko njegove glave tako, da je sveti Benedikt rukama mogao uhvatiti tu pticu da je hteo, ali on nije mario za to. Nego poznavši da je to đavolova zamka, on se prekrsti, i ona ptica nestade.
Posle toga odmah, po dejstvu đavola, na svetoga napade takva telesna požuda kao nikada ranije. Jer jednu ženu, koju sveti nekada kao mlad beše video u svetu, demon bluda tako naslika pred njegovim duhovnim očima, i u umrtvljenom telu njegovom toliko raspali telesnu strast, da umalo ne pade u duševno uninije, u duševnu čamotinju. Jer mu dolažaše misao, ubacivana od lukavoga, da se vrati u svet. Ali ga blagodat Božja odozgo ukrepi, i načini pobediteljem strasti. Jer došavši sebi, i ugledavši u blizini mnogo kopriva i trnja, prepodobni se skide nag, i vrlo dugo se valjaše po oštrom trnju i ljutoj koprivi, i silne bolove trpljaše, sve dok ne vide da mu je celo telo obliveno krvlju. I izbavivši se tako od prljavih pomisli i bludne pohote, on veoma blagodaraše Boga. Otada blagodaću Božjom on bi toliko ukrepljen u svojoj čistoti, da se demon bluda nikada više ne usudi da ga u toku celog života uznemiri, kao što sam docnije kaza o sebi učenicima svojim radi njihove koristi.
Glas o prepodobnom puče na sve strane. Tada se dogodi te umre iguman jednog manastira u tom kraju. Monasi toga manastira dojuriše k prepodobnom Benediktu i usrdno ga moljahu da im bude nastavnik i pastir. A on, ne želeći i odbijajući starešinstvo, nazivaše sebe grešnim i nedostojnim, rekavši im i ovo: Moji običaji neće se slagati sa vašim običajima. – Ali, savladan njihovim molbama on, i protiv volje, pristade, i postade iguman toga manastira.
Kao iguman, sveti Benedikt budno upravljaše ustrojstvom i poretkom manastirskim, čvrsto držaše ustav podvižničkog života, i ne dopuštaše nikome da živi po svojoj volji. I pokajaše se monasi što izabraše eebi takvog igumana, koji se ne slaže sa njihovim posuvraćenim običajima. I dogovoriše se oni najgori među njima, te staviše u vino smrtonosni otrov, nališe u staklenu čašu, i za vreme obeda usudiše se dati prepodobnome to smrtonosno piće. A on, pruživši svoju česnu ruku, prekrsti čašu, i čaša pršte od sile svetiteljeva krsta kao od udarca kamenom. I po tome čovek Božji poznade da je ta čaša bila smrtonosna, pošto nije mogla podneti životvorni znak krsta. I odmah ustavši, pozva bratiju, i sa osmehom na licu i nezlobivim srcem reče im: Neka se milostivi Bog smiluje na vas, deco, što mi ovo prirediste. Ne rekoh li vam u početku da se moji običaji neće slagati sa vašim običajima? Zato potražite sebi oca prema svojim običajima, a ja s vama ne mogu biti.
I pozdravivši se s njima, on otide u svoje prvobitno obitalište – pećinu, i tamo življaše sam pred očima Boga svevidca. I Gospod, koji sve mudro ustrojava, ne želeći da njegov ugodnik Benedikt sam grede putem spasenja nego da i druge uputi k spasenju, dade mu mesto malog veliko stado, i mesto jednog ostavljenog manastira dade mu dvanaest manastira. Jer se glas o njegovom ravnoangelnom životu pronese, i k njemu hitahu sa svih strana: jedni, želeći da se udostoje njegovih molitava i blagoslova; drugi, da koriste dušu njegovim bogonadahnutim poukama; treći sa željom da žive pored njega. I mnogi, ostavivši svet i što je u svetu, napraviše sebi kelijice kraj njegove pećine, i življahu od truda ruku svojih. I za nekoliko godina toliko se umnoži bratija, da se nisu mogli smestiti u toj pustinjskoj dubodolini. Stoga svetitelj razdeli bratiju na dvanaest manastira, i odredi da u svakome manastiru u početku živi po dvanaest monaha. I svakome manastiru postavi igumana od najiskusnijih učenika svojih. A početnike zadrža kod sebe, da bi ih uputio u monaški život.
Dolažahu k prepodobnome i neki znameniti rimski građani, i poveravahu mu svoje sinove da ih duhovno vaspita i spremi za služenje Bogu. Takav beše Evtihije, čovek utledan i visokog porekla; on dovede svetome svog mladog sina Mavra, i posveti ga Bogu. Tako isto i patricije Tertulije, prinoseći na dar Bogu svoga sina Plakidu koji još beše malo dete, predade ga u svete ruke prepodobnom Benediktu. Mavr dakle služaše svetome, pomažući mu u poslovima; a dete Plakidu prepodobni odgajaše, hraneći ga više duhovnom nego telesnom hranom.
U jednom od manastira prepodobnog Benedikta beše neki brat lenj. On je voleo da za vreme bogosluženja izlazi iz crkve. Iako ga je iguman savetovao i poučavao, on se ne popravljaše. Kada za to saznade prepodobni Benedikt, pozva ga k sebi i, pošto ga dugo savetovaše, otpusti ga. Ali se on ni posle toga ne popravi. Potom dođe u taj manastir sam prepodobni otac. I stojeći u crkvi na bogosluženju, on pogleda na tog brata, i vide pored njega đavola u obliku jednog crnog dečka, kako ga je uhvatio za kraj odeće i vuče ga napolje iz crkve. I reče prepodobni onima što stajahu blizu njega: Vidite li ko vuče onog brata sa molitve napolje? Oni mu odgovoriše: Ne, oče. – Tada se svetitelj pomoli Bogu da im otvori duševne oči. I idućeg dana neki od njih videše gde mali crnac izvodi iz crkve onog brata, i kazaše svetome šta vide. Posle otpusta krotki otac radi spasenja tog brata dopusti sebi malu surovost, jer ga ne samo rečima nego i štapom dobro pouči, i odagna od njega đavola, koji kao da sam dobi batine, nikada se više ne povrati k onome inoku, a inok otada postade ispravan.
Jedan manastir koji se nalažaše na visokoj gori, nije imao u blizini vode. Morali su silaziti po vodu u dubodolinu, i sa velikom su mukom iznosili vodu u manastir. Zbog toga crnorizci toga manastira dođoše k prepodobnom ocu, moleći ga da im dopusti da manastir prenesu na drugo mesto, gde ima vode. Prepodobni im naredi da se malo pretrpe. A noću sam sa malim Plakidom ode na tu goru gde beše manastir i, preklonivši kolena i pomolivši se, izvede izvor vode, koji ne samo izobilno zadovoljavaše manastirske potrebe, nego od njega ne mali potok tečaše s gore u dolinu.
U jednom drugom manastiru njegovom desi se ovo: jedan brat kopaše motikom u gradini na obali reke, i slučajno mu spade sa držalje gvožđe od motike, i pade u reku. Brat se stade kidati od muke, jer nije mogao da izvadi gvožđe, pošto je reka bila vrlo duboka i brza. No dogodi se da baš tada naiđe u tu gradinu prepodobni Benedikt. I videvši da se brat mnogo jedi što mu je motika pala u vodu, on učini čudo slično Jelisejevom: uze držalju od motike, spusti je u vodu na mestu gde gvožđe beše palo, i grožđe se tog časa diže samo sa dna reke i navuče na držalju. I prepodobni dade bratu čitavu motiku, govoreći mu: Trudi se i ne tuguj!
Jednoga dana prepodobni seđaše u svojoj keliji. Dete Plakida uze krčag i ode na reku po vodu. Zahvatajući vodu sa obale, Plakida se zajedno s krčagom omače i pade u reku koja ga daleko odnese. Videći to svojim duševnim očima, prepodobni dozva svoga kelejnika učenika Mavra i reče mu: Trči, trči brzo, jer Plakida pade u reku, i voda ga već odnese daleko! Mavr otrča, i ugledavši gde se daleko od obale Plakida davi, potrča po reci kao po suvoj zemlji, i dohvativši dete za kosu izvuče ga na obalu, i obrnuvši se nazad, poznade da je po reci išao kao po suvu, jer dok je išao po vodi, smatrao je da trči po zemlji. No on se tek od toga prepade i, došavši s Plakidom k ocu, ispriča mu to. Ali on to ne pripisivaše sebi nego sili revnosnog poslušanja Mavrovog. A Mavr pripisivaše to njegovim roditeljskim molitvama. Plakida pak reče: Ja ugledah nad glavom svojom mantiju očevu, i videh kako me ti sam, oče, dohvati za kosu i izvede na suvo, a Mavra ugledah tek na obali.
Dok je prepodobni Benedikt bio tako proslavljan od Boga velikom blagodaću čudotvorstva, i svi k njemu pribegavali, neki prezviter u tom kraju, po imenu Florencije, nahuškan od đavola, pade u zavist, i stade u narodu grditi i osuđivati prepodobnog, trudeći se da ljubav narodnu odvrati od svetitelja. Ali u tome ne uspe ni najmanje, jer niko nije verovao njegovim hulnim rečima, niti ga slušao. Tada ovaj bednik namisli da otruje svetitelja. On načini prosforu sa smrtonosnim otrovom, pa je posla na poklon prepodobnom Benediktu. No prozorljivi muž, iako poznade da je prosfora puna otrova, primi je sa zahvalnošću. U ono doba dana kada je prepodobni otac obedovao, jedan gavran je po običaju svom doletao iz obližnje šume, i iz ruku svetoga oca dobijao hleba. Tog dana u doba obeda dolete po običaju svom gavran po svoju hranu. Prepodobni Benedikt uze otrovnu prosforu Florencijevu, metnu je pred gavrana i reče mu: U ime Isusa Hrista Sina Boga živoga uzmi ovaj hleb i odnesi u takvo pusto mesto, gde ga ne može nać^ nikakav čovek niti ikakva ptica. Gavran stade sa otvorenim kljunom hoditi oko prosfore i graktati, pokazujući jasno da želi ispuniti očevo naređenje, ali ne može zbog đavolskog otrova u njoj. A čovek Božji opet reče ptici: Uzmi, uzmi, ne boj se, jer ti neće naškoditi, i nosi u neprohodnu pustinju. Tada gavran, ispunjujući naređenje, sa velikim strahom uze u kljun smrtonosnu prosforu, i odlete, pa se posle tri sata povrati i dobi iz ruku svetiteljevih svoju uobičajenu hranu. A nezlobivi otac, videvši Florencijevu zlobu i neprijateljstvo, moljaše se Bogu da mu ovo ne postavi u greh nego da ga popravi. Ali Florencije, ostajući nepopravljiv, stremljaše ka nečem gorem: jer pošto ne mogade tajnim otrovom ubiti telo Benediktovo, on namisli da satanskim lukavstvom ubije duše učenika Benediktovih.
Pošto su učenici svaki dan radili u gradini, Florencije najmi sedam lepih devojaka i posla ih do gradine da tamo, potpuno obnažene, čine bestidnosti pred očima mladih monaha: skaču, igraju i pevaju, da bi na taj način mlada srca njihova pobudile na prljavu pohotu. Prepodobni otac Benedikt, videvši to poboja se za duše svojih mladih učenika, i odluči da sa svojim mladim monasima otputuje odatle, dajući na taj način mesta Florencijevom gnevu i uklanjajući mladiće od sablazni. Stoga sazva bratiju i igumane svojih manastira, postavi im iskusnog avu, i predade ih Bogu. A sam, smirenomudro se uklanjajući od mržnje i neprijateljstva ljudskog, otide odatle sa najmlađim učenicima.
Kada prezviter Florencije saznade za odlazak prepodobnoga, veoma se radovaše. Ali Gospod, Bog odmazde, osvećujući slugu svog, navede iznenadnu smrt na rđavog prezvitera. Jer kad je Florencije sedeo na čardaku svoje kuće i veselio se, iznenada se sruši čardak i zatrpa zlobnika. I niko drugi od njegovih ukućana ne postrada, jedino on tada pogibe.
Ču se to odmah u manastirima Benediktovim. I blaženi Mavr, vozljubljeni učenik svetiteljev, koji beše ostavljen u manastiru, posla po oca poručujući mu: Vrati se, oče, jer prezviter koji je nizašta neprijateljevao protiv tebe, zlo pogibe. A prepodobni, čuvši za takvu smrt Florencijevu, veoma se ožalosti, i plakaše mnogo za njim. A na učenika svog Mavra se naljuti što se obradovao Florencijevoj smrti, i naloži mu za to pokajanje. Sam pak ne pristade da se vrati u prvobitno obitalište, već se preseli u druga mesta. Ali, iako obitalište promeni, vraga ne promeni. Jer pronalazač zla, đavo, vrlo mnoge napade činjaše na njega. No ukoliko on vojevaše protiv njega, utoliko se ugodnik Božji pomoću Hristovom pokazivaše nepobediv.
Kada prepodobni Benedikt krenu sa svoga prvobitnog mesta, on dođe u Kampanijsku oblast u okolinu grada Kasina (oko 529. godine). Tamo na jednoj visokoj gori pronađe idolski hram Apolonov, oko koga beše šuma unaokolo. On onda idola razbi, hram poruši, šumu poseče i spali, i na tom mestu vremenom podiže crkvu u ime svetog Jovana Krstitelja, i manastir ustroji, i mnogobrojnu bratiju sabra. No u tim krajevima beše još vrlo mnogo ljudi nevernika, koji su se klanjali idolima, i muž apostolski, silan delom i rečju, obraćaše ih ka Hristu, potvrđujući čudesnim delima svoju svetu propoved. A demoni, ne podnoseći njegovo prisustvo tamo i svoju propast od njega, napadahu na njega otvoreno, dišući plamenom jarosti i zovući ga po imenu: Benedikte, Benedikte! A kada im svetitelj ne odgovoraše, oni opet vikahu: Maleditke, maledikte! a ne Benedikte! tojest: prokleti, prokleti, a ne blagosloveni! Šta je tebi do nas? zašto nas goniš? – A blagosloveni Benedikt ih molitvom i krsnim znamenjem odgonjaše od sebe kao vetar prašinu.
Dok su bratija zidali od kamena manastir i trudili se da bude što veći, svetitelj se u svojoj usamljeničkoj keliji upražnjavao u molitvi, i videvši đavola gde prolazi, upita ga: Kuda ideš, vraže? Đavo odgovori: Idem k monasima što zidaju. – Svetitelj odmah posla te izvesti bratiju da se dobro paze od neke neočekivane napasti vražije, pošto im je đavo ovog časa otišao. I dok je poslani isporučivao ovu poruku bratiji, gle, iznenada pade zid što su zidali i ubi jednog mladića. Smrt ovoga brata veoma ožalosti monahe, i oni plačući odoše k svetitelju i obavestiše ga o tome. A on naredi da mu ga donesu. No beše nemoguće da ga donesu na rukama, pošto mu zid beše sve kosti razmrskao. Zato ga metnuše u jednu veliku vreću, i donesoše ocu u keliju. Prepodobni naredi da ga polože na rogozu, na kojoj se obično molio, i da svi izađu napolje. A on se zatvori sam, i svojom usrdnom molitvom Bogu vaskrse mrtvaca čitava i zdrava, i istog dana posla ga, kao čoveka koji je od sna ustao, na posao k bratiji.
U svojoj obitelji prepodobni napisa svoja monaška pravila, koja imađahu veliki značaj za monaštvo na Zapadu. Ozakoni i ovo pravilno predanje: da bratija, koja se nekim poslom šalju na put, ne jedu niti piju dok se ne vrate u manastir. I ovo se pravilo držalo vrlo strogo. No jednom se dogodi da neka bratija, poslani na neki posao, veliki deo dana provedoše pešačeći, pa izgladneli svratiše u kuću jedne posvećene device dobrodeteljne. Ona ih ugosti, te oni jedoše i piše. Zatim se kasno vratiše i odoše k ocu po blagoslov. On ih upita: Gde jedoste? Oni odgovoriše: Nigde nismo jeli, oče. Svetitelj im reče: Što lažete? Zar ne jedoste kod one dobroljubive device? Ne jedoste li to i to jelo? Ne popiste li toliko čaša? – A kad oni to čuše, zaprepastiše se kako prozorljivi otac zna šta se na daljini čini, i pavši kazaše istinu moleći za oproštaj.
Isto tako prepodobni izobliči jednog brata koji je tajno jeo. Uopšte, njegove prozorljive oči videle su i mnoga druga dela koja su krišom činjena. I svaki se bojaše da ma gde čini ili govori ma šta ružno, jer su znali da je svuda sa njima duh oca njihovog, i na sva njihova dela i reči gleda, i izobličava one koji greše.
Car gotski Totela, koji se tada nalazio u Kampanijskoj oblasti, čuvši za prozorljivost prepodobnog Benedikta, zažele da ga poseti. Ali ne ode odmah sam, nego posla carski odevena jednog svog dostojanstvenika, po imenu Riga. A to učini, da bi oprobao prozorljivost prepobodnoga, da li će poznati da mu nije došao sam car. I kada Riga, carski odeven i praćen mnoštvom velmoža i vojnika, ićaše, prepodobni Benedikt ugledavši ga izdaleka doviknu mu: Čedo, skini sa sebe tu carsku odeću, jer nije tvoja nego onoga koji te posla k meni. – Riga se uplaši od toga, pokloni se svetitelju, i odmah se vrati. Onda sam car Totela dođe sa smirenjem, i pokloni se prozorljivcu Božjem. A ovaj ga mnogo izobliči i izruži zbog nasilja i mnogih zlih dela njegovih, i izreče mu ovo proročanstvo: Po popuštenju Božjem zauzećeš Rim, i preći more, ali ćeš u desetoj godini svoga carovanja umreti. – I ove se proročanske reči prepodobnog Benedikta zbiše u svoje vreme.
Pored proročkog dara prepodobni otac naš Benedikt imao je od Boga silu protiv demona. Tako, akvinejski episkop Konstancije imađaše jednog klirika koga mučaše đavo. I šiljaše ga episkop u razna sveta mesta ka grobovima Mučenika, ali ga sveti Mučenici kao nedostojna ne htedoše isceliti. A kad ga dovedoše k čoveku Božjem Benediktu, on molitvama njegovim odmah dobi isceljenje. Pošto istera đavola iz klirika, sveti Benedikt izdade tom kliriku ovakvu zapovest: Mesa ne jedi, niti se usuđuj da primiš sveštenički čin. – Isceljeni klirik vrati se doma, i dugo držaše ove dve zapovesti: mesa ne jeđaše, i sveštenički čin ne primaše. Ali posle mnogo godina, videći da na mesta nekih pomrlih sveštenika dolaze ljudi niži od njega, on to shvati kao uvredu, i kao zaboravivši zapovest svetog Benedikta, zaiska sveštenički čin. I kada bi posvećen, tog istog dana, po popuštenju Božjem, napade na njega ljuti đavo. I pošto ga nemilosrdno izmuči, on ga ubi.
Neki visokorodan čovek Teoprov, ugledni građanin grada Kasina, koji bogomudrom poukom svetog Benedikta bi od idolopoklonstva obraćen k Bogu, zbog vrlinskog života svog uživaše veliku ljubav kod svog duhovnog oca i učitelja. I kad jednom uđe u keliju njegovu, zateče prepodobnog gde gorko plače i rida. I stojeći dugo i posmatrajući kako silne suze lije, on bi u neprilici, jer ga beše zatekao da plače ne u molitveno vreme. A prepodobni je imao običaj da plače za vreme molitve. No ovom prilikom je bio tužan, kukao je i jecao. Uplašen, Teoprov ga najzad upita zašto plače. Tada svetitelj, jedva se uzdržavši od suza i jecanja, reče: Vidiš manastir koji Božjom pomoći podigoh, i šta u njemu za bratiju uredih. Eto, sve će to. po sudu svemoćnog Boga, biti predato neznabošcima na razrušenje i pljačku. I ja jedva umolih Boga da mi pokloni duše bratije moje koji žive u manastiru.
Ovo proroštvo prepodobnoga ispuni se, pošto se prepodobni prestavi. Jer jedne noći, kada bratija počivahu, Longobardi napadoše iznenada na manastir. Ali ne mogoše uhvatiti nijednog od bratije, jer svi pobegoše čitavi, čuvani od varvarskih ruku molitvama oca svog prepodobnog Benedikta. A manastir Longobardi opljačkaše i mnogo porušiše, dok je za života ovog svetog oca obitelj njegova imala od Boga sve što joj treba.
Neki pobožan čovek posla prepodobnom Benediktu dva krčaga vina. A sluga sakri negde uz put jedan krčag s vinom, a drugi donese ocu. Prozorljivi starac, otpuštajući slugu reče mu: Pazi, sinko, da ne piješ iz onog krčaga što si sakrio na putu, nego prospi ono vino i videćeš šta je u njemu. Postidevši se od ovog ukora, sluga se pokloni svetome i otide. A kad stiže do sakrivenog krčaga, on, da bi proverio starčene reči, stade zagledati u krčag, pa izli vino, i sa vinom ispade zmija. On se veoma uplaši, i kajaše se zbog učinjenog greha.
Nedaleko 6a obitelji prepodobnoga beše selo, koje ranije služaše demonima svojim idolopokloničkim bezbožjem. No sa dolaskom u te krajeve svetog Benedikta, i njegovim prilježnim staranjem celo se selo obrati ka Hristu Bogu. U tom selu beše manastir česnih devica monahinja, i prepodobni imađaše običaj da im šalje iskusnu bratiju, da ih uče reči Božjoj. Jednom prilikom jedan od bratije, koji beše poslan k monahinjama radi toga, svrši pouku. I kad htede da pođe u svoj manastir, monahinje ga umoliše da primi ubruse. On ih uze i metnu u nedra. A kad stiže pred prepodobnog oca, prepodobni ga ljutito pogleda i s gnevom upita: Brate, zašto bezakonje uđe u nedra tvoja? Ovaj se prepade, i od straha zaboravi na ubruse u nedrima, i ne shvataše o čemu ga otac pita. Svetitelj mu ponovo reče: Eda li ja ne bejah tamo pored tebe, kada ti od sveštenih sestara primi ubruse, i sakri ih u nedra? Čuvši to, brat pade pred noge svetitelju, moleći oproštaj za svoj greh.
Jednoga dana prepodobni, po običaju svom, kasno uveče jeđaše za trpezom, a mlad monah, sin nekog bogatog vlastelina, stajaše kraj trpeze sa svećom i svećaše mu. I monah stade u gordom umu svom misliti: Ko je ovaj pred kojim ja stojim, i držeći sveću služim mu kao rob? Zašto ovom mršavom starcu služim? Dok je on tako pomišljao u umu svom, njegova se misao ne utaji od prozorljivog starca, i on ga očinski prekori krotko mu govoreći: Čedo, oseni krsnim znakom srce svoje, jer se u tebi pojavljuju gorde pomisli. Pazi na sebe! I dozvavši druge poslušnike, naredi da uzmu sveću iz njegovih ruku. A on izišavši iz kelije, sećaše plačući. I upitan od bratije zašto ga otac odasla, on im kaza za svoje gorde pomisli. I svi se divljahu prozorljivosti očevoj, da se pred njim ni misli srca ne mogu sakriti.
Jedne godine beše glad u oblasti Kampanijskoj. I u obitelji prepodobnoga nastade oskudica u hlebu, jer ostade samo pet hlebova, što mnogobrojnoj bratiji nije bilo dosta ni za jedan obrok. I bratija se veoma sneveseliše, ne znajući gde će naći hranu za vreme gladi. A svetitelj im reče: Zašto se ožalostiste, maloverni, što oskuđevamo u hlebu? Zar se ne uzdate u Boga koji ne ostavlja one koji Mu služe? Ne sećate li se Spasiteljevih reči u Evanđelju: Ištite najpre carstva Božjeg, i ovo će vam se sve dodati; jer zna Otac vaš nebeski ono što vam treba pre no što zaištete (Mt. 6, 33. 32). Stoga ne padajte duhom! Danas oskuđevate, a sutra ćete imati u izobilju ono što vam treba. – I sutradan, po Božjem promislu, obrete se pred manastirskim vratima dvesta modija brašna u vrećama. I niko ne mogade saznati otkuda i ko im donese toliko brašna. I uvideše da im Bog na nevidljiv način posla hranu molitvama oca njihova.
Neki bogoljubivi muž moli prepodobnoga da naredi da se podigne manastir na njegovom imanju koje se nalazilo u blizini grala Terakanije. Prepodobni posla potreban broj svojih učenika zidara, naredivši im da očiste mesto i spreme sve što im treba za zidanje. A ja ću, reče, sam doći u taj i taj dan, i pokazati na kome mestu treba zidati zdanje. Oni otidoše, sve pripremiše, i očekivahu oca. A kada dođe ukazani dan, u svitanje javi se prepodobni učenicima zidarima koji su još spavali, i pokaza im mesta gde će zidati crkvu, gde trpezariju, gde kelije, i gde sve ostale manastirske zgrade. I probudivši se, učenici kazivahu jedan drugome svoje viđenje u snu. I čuđahu se kako svi imađahu jedno isto viđenje; i očekivahu oca. Ali pošto on ne dođe tog dana, ni idućeg, oni se ožalostiše, i odoše k njemu tužni, i upitaše ga: Prepodobni oče, mi očekivasmo tvoj dolazak, kao što si nam bio obećao, da nam pokažeš mesta za zgrade, zašto nisi došao? Svetitelj odgovori: Šta govorite, braćo, zar vam nisam dolazio? A oni tvrđahu, govoreći: Ne, oče, nisi dolazio. Tada im svetitelj reče: Zaboraviste kada vam se javih dok ste spavali, i rukom vam pokazah sva mesta na koji ma ćete šta zidati? Idite dakle i zidajte zgrade na onim mestima na kojima vam u viđenju naredih da zidate. Oni se onda pokloniše svetitelju, vratiše se i postupiše po naređenju.
U tom kraju neke dve devojke visokog roda obećaše se Hristu sačuvati svoje devstvo, i življahu u domu svom podvižnički. One življahu čedno, ali im jezik beše neobuzdan, jer druge osuđivahu, ogovarahu i ukoravahu. Saznavši za to, prepodobni Benedikt posla im ovakvu poruku: Popravite jezik svoj. Ne učinite li to, odlučiću vas od božanskog Pričešća. – Ali one ne odstupiše od svoga bezumlja, niti odgovoriše na poruku očinsku, i posle malo dana obe umreše u čistom devstvu. I biše zajedno sahranjene u crkvi. A kada se služila sveta liturgija i đakon proiznosio jekteniju o oglašenima da se ne mogu pričestiti već izaći napolje, neki su videli obe ove devojke kako izlaze iz svog groba i iz crkve, jer ne mogu biti unutra za vreme svete liturgije. I ovo se događalo svake svete liturgije. A kada o tome obavestiše svetog Benedikta, on se sažali na njih, uze prosforu i posla je u tu crkvu da se prinese na svetu žrtvu za duše obeju devojaka onih. I pošto bi prinesena sveta žrtva, više se ne videše da izlaze napolje, i verovalo se da su dobile oproštaj od Boga zbog svete žrtve i molitava prepodobnoga.
Neki mlad monah u obitelji svetoga Benedikta, prekomerno voleći svoje roditelje po telu, često je bez blagoslova prepodobnog oca odlazio njihovom domu. A kad jednom, po običaju svom, potajno iziđe iz manastira i uđe u dom sa roditeljima, on tog trenutka pade i umre. Saznavši za to, monasi uzeše telo njegovo i po propisima sahraniše. A sutradan obrete se telo toga monaha izbačeno iz groba. I ponovo ga sahraniše. No idućeg dana opet ga nađoše izbačeno. Tada roditelji njegovi s velikim plačem pripadoše k nogama prepodobnog Benedikta, proseći milost da on božanskom blagodaću što je u njemu pomiluje njihovog umrlog sina i naredi zemlji da drži njegovo telo. Videći patnje srca njihovog, prepodobni uze malenu časticu Prečistih Tajni, i naredi da je česno metnu na grudi umrloga, pa da ga sahrane. Kada to bi urađeno, telo njegovo ostade u grobu i zemlja ga više ne izbacivaše.
Prepodobni beše prema svima veoma milostiv, žalostiv, sirotoljubiv, i darežljiv, i sve što Bog slaše njegovoj obitelji on neštedice razdavaše ništima i nevoljnima, a sam n bratija njegova življahu u sirotinji. Jednoga dana neki osiroteli hrišćanin beše pritešnjen velikom nevoljom od zajmodavca kome je dugovao dvanaest zlatnika. On sa suzama dođe k svetitelju moleći ga, da mu da dvanaest zlatnika, da se otkupi od duga, pošto ga zajmodavac silno kinji da mu dug vrati. Prepodobni, koji tada u svom manastiru nije imao ni prebijene pare, reče tome čoveku: Oprosti nam, brate, sada nemamo toliko koliko tražiš, nego doći opet posle dva dana. – U toku pak ta dva dana svetitelj upražnjavaše uobičajene molitve, proseći u Boga otkupljenje dužniku. I kad trećeg dana dođe opet ovaj jadni dužnik, i klanjaše se ugodniku Božjem proseći obećani otkup, tada se u manastiru na jednom sudu punom sočiva iznenada povrh sočiva obretoše trinaest zlatnika molitvama svetiteljevim. Žalostivi otac ih uze i sve dade ojađenom čoveku, govoreći mu: Idi, čedo, daj zajmodavcu svom dvanaest zlatnika, a jedan zadrži, nek ti se nađe za domaće potrebe.
Iziđe jednom čovek Božji sa bratijom na imanje da rade u gradini. A zemljodelac neki, sav uplakan, dođe u manastir noseći na rukama svog umrlog sina malog, i tražaše prepodobnog oca Benedikta. Rekoše mu da on sa bratijom na imanju radi i da će dockan doći. Tada čovek taj, položivši mrtvog sina pred vratima manastirskim, potrča k prepodobnom, i srete ga na putu gde se već vraća s rada u manastir, i stade sa suzama vapiti k svetome, govoreći: Daj mi sina mog, oče, daj mi sina! A čovek Božji začuđen upita ga: Eda li ja uzeh sina tvoga? Čovek odgovori: Sin moj umre, nego dođi i vaskrsni ga! Čuvši ove reči, prepodobni se veoma ožalosti i reče k bratiji: Begajmo braćo, begajmo! jer vaskravati mrtve nije naš posao, nego posao svetih Apostola. – A čovek od silne duševne patnje zaklinjaše se govoreći: Neću otići odavde dok sina mog ne vaskrsneš! – Tada prepodobni priđe k telu umrlog deteta prekloni s bratijom kolena na molitvu, i govoraše k Bogu: Gospode, ne gledaj na moje grehe nego na veru ovog čoveka, koji se moli da mu sin vaskrsne, te vrati dušu ovome telu! – – Svetitelj još ne beše završio molitvu, a mrtvo telo poče pokazivati znake života i micati se. Tada ga svetitelj uze za ruku, podiže dete živo i zdravo, i dade ga ocu njegovu. – I svi slavljahu Boga za ovakvo preslavno čudo, A i mnoga druga predivna čudesa učini ovaj čudotvorni otac, o kojima opširno piše sveti Grigorije Dvojeslov, papa rimski. No potrebno je preći na kraj ove povesti.
Prepodobni Benedikt imađaše rođenu sestru, koja se zvala Sholastika. Roditelji je još od povoja posvetiše Bogu. I ona sav život svoj provede u devstvu i podvižništvu, i potpuno ugodi Bogu. Ona je imala običaj da svake godine jedanput poseti svoga brata, ovog ugodnika Božjeg. On ju je primao, ne u manastiru nego na jednom manastirskom imanju nedaleko od manastira. I tamo je razgovarao s njom o dušekorisnim stvarima. A kad poslednje godine svoga zemaljskog života blažena Sholastika dođe u posetu svome bratu, prepodobni provede ceo taj dan sa njom u svetim razgovorima i bogonadahnutim poukama i korisnim povestima. Uveče bi postavljena trpeza, a oni i za vreme večere ne prestajahu sa bogonadahnutim razgovorima. I tako zađoše duboko u noć. Onda sveta devica reče prepodobnome: Molim te, brate moj, da svu noć ovu do svanuća provedemo u razgovoru o nebeskoj radosti i večnom životu. Blaženi joj odgovori: Šta kažeš, sestro? Meni je nemoguće da svu noć provedem izvan svoje kelije. – A noć beše čista i vedra, nigde oblačka na nebu. Kad sveta devojka vide da brat neće da joj ispuni molbu, sklopi ruke, metnu ih na sto, pa spusti glavu svoju na njih, i tajno u srcu svom prinese svemoćnom Bogu molitvu sa suzama. I čim podiže glavu, iznenada se razleže strahovita grmljavina, i udari silna kiša, i padahu gromovi uz sevanje munja, tako da česni čovek Božji Benedikt, i bratija što s njim behu došli, ne samo što nisu mogli izići, nego ni na vrata nagviriti. Toliku je silu imala pred Bogom molitva ove svete devojke. A prepodobni, poznavši da ona tajnom molitvom svojom nizvede iznenada ovu kišu, reče joj: Sestro, zašto mi to uradi? Sveta odgovori: Ja te molih, brate, i ti me ne hte poslušati; a ja zamolih Gospoda mog, i On me odmah usliši. Sada, ako možeš izađi i idi u svoj manastir, a mene ostavi. – I tako prepodobni, i protiv volje, ostade sa sestrom svu noć u razgovoru o večnom životu. A kad svanu, oni se oprostiše, i raziđoše se.
Posle tri dana, stojeći na molitvi, prepodobni podiže oči svoje k nebu i vide dušu svoje prepodobne sestre gde u obliku golubice, u velikoj svetlosti, leti ka nebu i tamo je sa slavom dočekuju u nebeskom carstvu. Po tome saznade njen izlazak iz tela, i ispuni se velike radosti i veselja što se duša njena udostojila takve slave. I zablagodarivši duboko Bogu, on kaza bratiji da mu se sestra prestavila. I posla te donesoše sveto telo njeno u manastir njegov, i kao skupoceno blago položi ga u grob koji beše pripremio za sebe.
Posle nekog vremena dođe prepodobnome u posetu đakon Servand, iguman manastira u Kampanijskoj oblasti podignutog od patricija Liberija, muž pun nebeske blagodati. I provedoše u korisnim razgovorima o preslatkoj hrani u nebeskom carstvu, koju, iako još ne mogahu potpuno primiti, ipak se delimično njome pričešćivahu čestim uzdasima i bogomislećim umom. A kada je trebalo i telesnu hranu kušati, oni su to s uzdisanjem činili, stalno noseći u srcu sećanje na neprolaznu hranu. Radi noćnog odmora prepodobni otac Benedikt pope se u svoju keliju na spratu, a blaženom gostu đakonu Servandu predostaviše keliju u prizemlju. Pošto prepodobni Benedikt otpočinu malo, ustade pred ponoć na molitvu. I stojeći kraj prozorca i moleći se, iznenada ugleda veliku nebesku svetlost, i noć postade vidnija nego dan. A što je čudnije, kao što sam otac kasnije kazivaše, izgledalo mi je da vidim celu vaseljenu kako se sabrala pod tu sunčanu svetlost kao u jednu loptu. Gledajući brižljivo ka toj svetlosti, prepodobni vide kako Anđeli na ognjenom krugu nose ka nebu dušu blaženog Germana, episkopa kapuanskog. Tada prepodobni Benedikt, želeći da njegov gost Servand bude učesnik i svedok tog strašnog viđenja, gromko ga dva-triput viknu po imenu. Ovaj se uplaši od tako neobičnog pozivanja, hitno ode k njemu u keliju, i vide ne celo viđenje, nego ugleda mali deo one neiskazane svetlosti. A sve ostalo mu ispriča čovek Božji Benedikt.
Sveti odmah posla u grad Kasino kod ljubljenog učenika svog Teoprova građanina, moleći ga da se brzo raspita u gradu Kapua za svetog episkopa Germana. I ovaj ga odmah obavesti da se episkop prestavio, i kada se prestavio. I videše da se sveti German prestavio one ponoći i u onaj čas, kada prepodobni Benedikt vide gde Anđeli nose na ognjenom krugu dušu njegovu ka nebu.
Potom dođe vreme i samom prepodobnom Benediktu da se razluči od tela i otide ka Gospodu. I saznavši na šest dana ranije čas svoje končine on naredi da se otvori grob koji on beše pripremio za sebe. I razbolevši se telom, ležaše na odru, poučavajući bratiju, za koje beše i pravila napisao o monaškom životu. A u dan prestavljenja svog on naredi da ga nose u crkvu svetog Jovana Krstitelja, koju on podiže, kao što je napred rečeno, na mestu razorenog idolišta Apolonovog. I pričestivši se tamo Božanskim Tajnama, on podiže ruke svoje k Bogu, i moleći se razluči se od tela, 547. godine, i otide k Bogu u presvetla nebeska naselja, koja vide dok još u telu beše.
U to vreme, kad je prepodobni Benedikt imao da se razdreši od telesnih uza, dva inoka, jedan na putu, a drugi u drugom manastiru u keliji svojoj, moleći se videše jedno isto viđenje: put od zemlje do nebesa zastrt skupocenim tkaninama, i po stranama osvetljen mnogobrojnim plamtećim svećama; na vrhu toga puta stajaše neki čovek neopisane krasote i svetlosti, koji im reče, da je taj put spremljen za Benedikta, Bogu omiljenoga, i da će on njime ovoga časa uzići na nebo.
Ovo isto viđenje videše ta dva brata, koji telom behu daleko jedan od drugoga; a i sebe same videše gde zajedno stoje u toj viziji. I kad dođoše na sahranu svoga svetog oca, oni svoj sakupljenoj bratiji ispričaše. Jer se slegoše inoci iz svih obitelji prepodobnoga, i iz drugih manastira, i mnoštvo naroda iz cele te oblasti. I sa mnogim suzama česno opevaše prepodobnog oca. I položiše sveto telo njegovo u crkvi svetog Krstitelja, koju on beše podigao, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog u Trojici Boga, slavljenog od celokupne tavri vavek,amin.
Izvor spc.rs