Nikeji, gradu Vitinije, življaše čovek, po imenu Teodor sa svojom suprugom Florentijom. Oni behu hrišćani, koji se Boga boje i zapovesti Njegove pobožno drže. Oni dobiše sina, kome nadenuše ime Neofit. Pošto ga prosvetiše svetim krštenjem, oni ga vaspitavahu hrišćanski. A kada poodraste telom i razumom, i beše mu skoro deset godina, i on se stade učiti knjizi, useli se u njega blagodat Božja, koja iz usta dece čini sebi hvalu. Jer Duh Sveti diše gde hoće. I dete postade čudotvorac.
Neofit je imao običaj da, kada su ih iz škole puštali kućama, vodi svojoj kući svoje siromašne školske drugove, i tamo im razdeli svoj ručak. A sam bi ostajao gladan. I dok su njegovi drugovi jeli, on bi odlazio k istočnim vratima, prstom bi nacrtao krst na njima, i tu bi se molio i klanjao Hristu Bogu koji je radi nas bio raspet na krstu. A pošto bi se njegovi siromašni školski drugovi najeli, dolazili su k njemu i zaticali ga gde se moli kraj istočnih vrata. A tu u zidu beše jedan kamen, u koji blaženi Neofit udarajući rukom izvoćaše vodu kao iz izvora, da piju njegovi školski drugovi. I oni pijahu. A sveto dete činjaše ovo svaki dan, hraneći svoje vršnjake svojim ručkom, i pojeći ih vodom, na čudesan način iz kamena izvođenom. I zabranjivaše svojim drugovima da nikome ne pričaju o tome. I oni zaista nikome ne govorahu o tome.
I čitavu godinu dana niko ne znađaše za to njegovo čudotvorstvo, ni roditelji njegovi, samo ona siromašna deca. A y toku druge godine, majci njegovoj Florentiji, koja beše veoma bogoljubiva, bi od Boga stkriveno u snu, da sin njihov izvodi vodu iz kamena kao Mojsije. I poji žednu decu. Ona pak ustavši, moljaše se Bogu da joj na očigledniji način pokaže to o sinu njenom. I gle s nebeskih visina dolete beo golub blistajući neiskazanom svetlošću, stade na Neofitovu postelju, i progovori mu čovečjim glasom: Poslan sam od Spasitelja da postelju tvoju sačuvam neporočnom. Čuvši to, majka pade mrtva od velikog straha.
Odmah se po celom gradu Nikeji pronese glas da je Florentija, žena Teodorova, umrla naprasno. I sleže se u njihovu kuću mnogo sveta, ljudi i žena, suseda i poznanika, i čuđahu se šta joj se to desilo te je naprasno umrla. A muž njen Teodor beše u to vreme na njivi. Odmah poslaše po njega i izvestiše ga da mu je supruga naprasno umrla. On od žalosti razdra odelo na sebi, i pohita domu svom ridajući. Na kapiji ga srete Neofit, i reče: Zašto tuguješ, oče? Majka moja nije umrla, već čvrsto zaspala. – I ušavši sa ocem, uze majku za ruku, govoreći: Ustani, majko moja, slatko si zaspala. – A ona, ustavši kao od sna, zagrli čedo svoje, i s ljubavlju ga ljubljaše. Kada to videše prisutni ljudi, proslaviše Boga. A Florentija ispriča mužu svome sve po redu, i ono što vide u snu, i ono što vide na javi. I tada se doznade i za ono čudo, da je Neofit iz kamena vodu izvodio. I svi behu veoma zadivljeni. A mnogi od prisutnih jelina divljahu se čudotvornoj blagodati Božjoj u čistom i neporočnom detetu Neofitu, i verovaše u Gospoda našeg Isusa Hrista.
A golub onaj stalno se pojavljivaše kraj postelje svetoga deteta, i govoraše čovečjim jezikom. Jednom reče Neofitu: Neofite, napusti dom svoj, i hajde za mnom! – I božanstveno dete ustade, zagrli svoje roditelje, i ode za golubom. I golub ga odvede u goruOlimpijsku, i u jednoj urvini ulete u pećinu. Ušavši za golubom u pećinu, sveto dete nađe u njoj velikog lava, i reče mu: Idi ti odavde, i nađi sebi drugu pećinu, a meni Goopod naredi da ovde živim. – Čuvši to, lav mu jezikom poliza prah sa nogu, i ode. I življaše sveti u toj lavovskoj pećini, hranjen Anđelom. A posle godinu dana Bog mu naredi da opet ide u grad Nikeju kod svojih roditelja, koji behu na samrti. On ode, dade im poslednji celiv, i odasla ih Bogu. Imanje pak što beše ostalo iza njih, razdade siromasima, pa se ponovo vrati u goru Olimpijsku u svoje obitalište, i bi tamo dok ne napuni petnaest godina od rođenja, neprestano kao anđeo slaveći Boga, a hranu dobijaše iz ruku anđelskih.
U to vreme carovahu na Istoku i Zapadu Dioklecijan i Maksimijan mučitelji. A y Vitiniji namesnik beše Dekije i sa njim Uap. I nastade gonjenje na Crkvu Hristovu po celoj vaseljeni od bezbožnih idolopoklonika. A kad Dekije dođe u Nikeju, birov objavi da se svi građani Nikeje i okoline saberu radi prinošenja žrtava bogovima. I bi određen dan za to pogano slavlje. Tih dana behu i carevi u Vitinijskoj pokrajini, pa dođoše i u Nikeju. I kada nastade demonski praznik, i narod sav prinošaše žrtve idolima, tada Anđeli Božji uzeše svetog Neofita sa Olimpijske gore i postaviše nasred trga nikejskog. Lice je njegovo blistalo, kao nekada Mojsijevo. I svetitelj povika gromko: Obretoh se među onima koji me ne traže, i pokazah se onima koji ne pitaju za me, da izobličim zabludu i obmanu bezbožne vere. – A narod, i sa njim i namesnik Dekije, začudiše se kada ugledaše svetla mladića gde se iznenada pojavi, i stade usred njih, i gromko progovori. I oni se pitahu: Ko je, i otkuda je? I građani odmah raspoznaše da je to Neofit, sin Teodora i Florentije. Namesnik Dekije naredi Neofitu da zajedno s njima prinese žrtve njihovim bogovima.A svetitelj, otvorivši junačka usta svoja, stade mu govoriti: Bezakoniče i krvopijo, šta radiš, gurajući tolike duše ljudske u pogibao? He znaš li da ćeš za sve ove, koje privodiš te prinose demonske žrtve, biti strašno istjazavan, i mučiti se večito u gejni ognjenoj ?
Ovo izlobličenje razjari namesnika Dekija, i on naredi da svetog mladića svuku, za ruke obese o drvo, i što jače biju volovskim žilama, pa onda skinu, i gurnu u ocat pomešan sa solju. A svetitelj to muški trpljaše, i gromko govoraše prisutnom narodu: Ljudi, oslepljeni bezbožjem i opsednuti neznanjem, pokajte se i izbavite od te tame, i pristupite Istinitoj Svetlosti – Hristu Bogu, i prosvetite se svetim krštenjem, da bi ste dobili večni život. – A namesnik, slušajući takve reči svetoga mladića, još se više razjari, i naredi da ga opet obese o drvo i železom mu stružu grudi. Mučen tako, sveti Neofit ne govoraše ništa do ovo: Sine Božji, pomiluj me!
Tada svetom Neofitu pristupi jedan od savetnika namesnikovih i reče: Što luduješ, Neofite, te se protiviš carskoj naredbi? Obećaj da ćeš prineti žrtve bogovima, i odmah ćeš biti oslobođen tih strašnih muka? – Svetitelj mu odgovori: Ja Bogu nebeskome prinosim žrtvu hvale, a mrtvim idolima i u njima živećim demonima neću se pokloniti. – I naredi namesnik da mu na smenu sve jače i jače stružu telo. I sluge nemilosrdno strugahu telo, smenjujući se, i viđahu se kosti gole. A svetitelj, krepljen Bogom u tim mukama, pevaše: Ako pođem posred seni smrti, neću se bojati zla, jer si ti sa mnom. Gospode! (Ps. 22, 1). – Videvši da ništa ne pomaže, namesnik naredi te prestadoše da ga muče i skidoše ga s drveta. I tešaše ga namesnik, govoreći: Videći mladost tvoju, i štedeći zdravlje tvoje, ja te više mučiti neću. Savetujem ti da se pokloniš bogovima našim, i odmah će ti carevi poslati najmudrije lekare, koji će te brzo izlečiti od tih rana. – Mučenik odgovori: Ja imam lekara – Gospoda mog Isusa Hrista, za koga trpim, i na koga se nadam. – I naredi namesnik da ga okovana zatvore u tamnicu.
Sutradan otide namesnik u carski dvorac, i obavesti careve o Neofitu. I reče im: Juče sam jednog mladića hrišćanina okovao, i stavio na muke, jer neće da se pokloni bogovima. A on i ne haje za muke, već neprestano priziva Hrista svoga. – Carevi narediše da se mladić živ spali. I ne samo on, nego i svi koji ispovedaju Hrista. I ode iz dvorca namesnik Dekije, a c njim i starešina Uap. I došavši na mesto, zvano Herkulovo Vežbalište, istaviše carske likove, pa naredi Dekije da mu iz tamnice dovedu mladog Neofita. Kada ga dovedoše, reče namesnik svetitelju: Neofite, pristupi i prinesi žrtvu bogu Herkulu, i bićeš drag svima bogovima, i mio carevima i nama. – A svetitelj odgovori: Ja se molim Bogu mome Isusu Hristu, da Njemu postanem drag i mio. – Naredi mučitelj da se silno užeže peć, da bi sažegao svetog Neofita. I vrgoše svetitelja u peć, pa zatvoriše vrata od peći na tri dana i tri noći, da ni od kostiju mučenikovih ne bi ostalo traga. A sveti mučenik Neofit, usred ognja hlađen božanskom rosom kao u nekom odmorištu veselo pevaše: Gospod je pastir moj, i ništa mi neće nedostajati. Na zelenoj paši pase me; tamo me nastani (Ps. 22, 1-2). I ostade potpuno čitav, kao i Tri Mladića nekada u vavilonskoj peći.
Posle tri dana dođoše mučiteljeve sluge da otvore peć i izbace pepeo, jer su smatrali da je mučenik potpuno sagoreo i peć se ugasila. A kada otvoriše vrata, neočekivano suknu iz peći veliki plamen, i opali mnoge idolopoklonike koji se behu slegli tamo, te jedva ko ostade čitav. A svetitelj gromko povika: Blagosloven si, Gospode Bože moj, koji me čuvaš čitava i nepovređena u mukama, i izbavljaš od lukavstva mučiteljeva, i koji si mi oganj u rosu pretvorio, i plamenom opalio one koji zaslužuju neugasivi oganj. Molim te, dakle, Gospodaru, nemoj posramiti slugu svoga nikako, dok pomoću Tvojom ne završim podvig svoj. – I iziđe svetitelj iz peći čitav, nimalo nepovređen od ognja. I uhvatiše ga sluge koji ostadoše neopaljeni od ognja, i odvedoše ga namesniku. A on, i idolopoklonici koji behu s njim, divljahu se takvome čudu, i pripisivahu ga bednici vradžbinama, ma da sami behu u vlasti demonskih vradžbina. Jer ih zloba beše oslepila, te ne mogahu poznati silu Hristovu.
Posle toga pade odluka da svetitelja bace zverovima. I spremiše gledalište, u sredini pobiše kolac, i naga svetitelja privezaše za njega. Tada pustiše medveda na njega. Medved jurnu na svetitelja, ali, kad mu se približi, stade, pogleda ga, i tog časa se povrati na svoje mesto. Tome se začudi namesnik i svi koji behu došli u gledalište. Onda pustiše medvedicu veoma opaku, koju su samo dva puta godišnje puštali u gledalište, jer beše vrlo zla, i mnoge beše rastrgla. Ona pritrča, pade kraj svetiteljevih nogu, ukazujući poštovanje Božjem ugodniku, pa se vrati na svoje mesto. Dok se to u gledalištu odigravalo, dođoše k namesniku neki pastiri i javiše mu da su doveli jednog ogromnog i svirepog lava, koga su pre pet dana bili uhvatili u pustinji, i za sve to vreme nisu mu dali ništa da jede. Namesnik se obradova tome, i naredi da lava uvedu u gledalište, gde sveti mučenik stajaše privezan nag za kolac. Uvedoše lava, kome se svi začudiše, jer beše ogroman i vrlo besan. I kad ga pustiše na svetitelja, on polete, ali došavši do njega, pogleda ga i stade, pa saže glavu, i lijući silne suze, lizaše noge svetitelju. A to beše onaj lav što ga sveti Neofit zateče u pećini na Olimpijskoj gori, i odasla na drugo mesto, a sam se useli u njegovu pećinu. Svetitelj ga poznade, i naredi mu da se vrati u svoje prvo obitalište na Olimpu, koje beše njemu ustupio. I zapreti mu da nikada ljude ne napada. Lav se pokloni mučeniku, i pođe iz gledališta ričući strašno, slomi vrata od gledališta, i projuri kroz narod. Svi se prepadoše i stadoše bežati, bojeći se opakog lava. Ali on nikome ništa ne učini, i ode u pustinju na svoje prvobitno mesto, kao što mu svetitelj naredi.
A mučitelj, prestravljen i užasnut, ne znajući više šta da radi, zapovedi da ubiju mučenika. Tu stajaše jedan zverolik i svirep varvarin sa kopljem u ruci. On polete na svetitelja, zari mu koplje u grudi, i probode ga skroz. I tako sveti mučenik Neofit, zaklan kao jagnje, predade dušu svoju u ruke Gospoda svog, u dvadeset prvi dan meseca januara. A beše mu tada petnaest godina i četiri meseca od rođenja. Sada pak, nasledivši beskonačni život, slavi izvor života – Hrista Boga, slavljenog sa Ocem i Svetim Duhom vavek.
Izvor spc.rs